Скице за портрет – Васил Хаџиманов

Рођен је у Београду, у познатој музичкој породици - његови родитељи, Зафир Хаџиманов и Сенка Велетанлић, били су познати македонски, српски, и југословенски музичари, уз његову још увек сценски активну тетку Бисеру Велетанлић, такође домаћу вокалну легенду.

Од малена у музици, класично музичко образовање почео је да добија већ са 5 година. Завршио је средњу музичку школу „Стеван Мокрањац“, а затим је школовање наставио као стипендиста “Беркли колеџа” у Бостону, где је и дипломирао на одсеку за клавир 1995. године. Након дипломирања проводи годину дана у Њујорку, а наредне године  се враћа у Србију, где оснива „Васил Хаџиманов бенд“.

Током студија на Берклију, наступао је са групом „Свети“ са Марком Ђорђевићем и Батом Андоновим. Са Паскал Бокаровим афро-поп бендом, ишао је на турнеју по САД. У Њујорку је сарађивао са познатим музичарима попут Дејвид Гилмора и Крис Чика. У исто време је радио у „Tomandandy“ студију као музички програмер. По оснивању “Васил Хаџиманов бенда“ почиње да ради на спајању етно музичке баштине Балкана и западњачких музичких поджанрова (џез, фанк, “world music”...).

Године 2001. изашао је први албум Васил Хаџиманов бенда. Хаџиманов сарађује и са другим бендовима, па је био и члан  састава: “Дарквуд Даб”, “Bace Quartet”, “Трио Свети” и “Васил Хаџиманов пиано трио”. Бави се и компоновањем музике за филмове и ТВ серије, као што је музика за филм “Кад порастем бићу кенгур” и ТВ  серије “Кошаркаши” и “Отворена врата”.

Васил Хаџиманов је уметник јединственог сензибилитета, који је као пијаниста, композитор, аранжер и педагог незаобилазна карика регионалне џез сцене. У себи носи део својих предака који су, свако на свој начин, обележили музичке просторе Балкана у нераскидив низ чувара, интерпретатора и нових тумача традиције. Ослањајући се на богато искуство фолклора који је, према његовим речима “музика које се не треба стидети већ је, напротив, подржати и дати јој више простора”, Васил Хаџиманов неоспорно је аутор који је на прави начин уочио поруку претходника и преточио је, инспиришући се њоме, у аутентичан музички израз.

Веома је активан учесник региналне клупске и фестивалске сцене, а током година издао је више албума и сарађивао са бројним џез уметницима.
На „Беовизији“ 2003. албум „11 разлога за...“ проглашен је за најбољи албум.

Албум „Кафанки“ награђен је на фестивалу “Сунчане скале” 2003. године за најбољи албум инструменталне музике. Године 2014. добио је награду „Повеља са статуетом Војин Малиша Драшкоци“ коју додељује „World music“ асоцијација Србије.