Снага фузије – Eumir Deodato

Деодато, рођен у Рио де Жанеиру, започео је свој музички живот на хармоници када је имао 12 година, а затим наставио на клавиру две године касније. Студирао је оркестрацију, дириговање и аранжирање. Свирао је боса нову у бендовима са Паулом Силвином и Орландивом, а затим је основао свој бенд, у којем су били Жоао Палма, Серђо Барозо, Уго Марота, Анри Акселруд и гитариста Селсо Брандо, кога је касније 1962. године заменио Роберто Менескал.

„Prelude“, његов први албум у САД, објављен је 1973. године. Овај албум је био „кросовер“ музичког стила који је привукао велику публику и продат је у пет милиона примерака широм света и донео је Деодату награду Греми 1974. за најбољи поп инструментални наступ за песму „Also Sprach Zarathustra“ (2001), као и номинацију за „Греми“ за најбољег новог извођача.

Деодато је био номинован за три „Греми“ награде.

Његов други албум, „Deodato 2“, достигао је 19. место на Билбордовој листи албума, а сингл „Rhapsody in Blue“ достигао је 41. место на Билбордовој листи „Хот 100“ 1973. године. Његову интерпретацију песме „Pavane pour une infante défunte“ Мориа Равела користила је аустралијска телевизијска станица 1970-их као позадинску музику.

Године 1978. годинеимао је оркестарски хит „Whistle Bump“ са ЛП-ја под називом „Love Island“.  Његова популарност у дискотекама је учвршћена када је 1979. објавио сингл „Night Cruiser“ са истоименог албума, који му је донео трећу номинацију за „Греми“ за најбољи R&B инструментални наступ. Деодато је наставио да снима током 1980-их, са два хита, „S.O.S., Fire in the Sky“ и „Are You For Real“, на листи 20 најбољих денс музичара часописа „Billboard“.

Од 1960-их Деодато је тражен као продуцент и аранжер. Радио је на више од 500 албума, а 15 је достигло платинасти статус према дефиницији RIAA.

Преселио се у Њујорк 1967. године да би радио са гитаристом Луизом Бонфом, са којим је снимио седам албума и безброј џинглова. Бонфа га је такође упознао са вокалисткињом Аструд Жилберто и музичким продуцентом Кридом Тејлором, када су се поново окупили на стварању Аструдиног албума „Beach Samba“ за „Verve Records“. Касније га је Крид Тејлор ангажовао да пише аранжмане за музичаре у CTI Records, међу којима су били Вес Монтгомери, Антонио Карлос Жобим, Милтон Насименто, Волтер Вандерли, Стенли Турентин, Пол Дезмонд и „CTI All Stars“. Деодато је такође снимао са Френком Синатром (1969), Жоаом Донатом (1970), Јагом, Холтом Анлимитедом (1973), Аретом Френклин (1973), и снимио је три албума са Робертом Флек од 1971. до 1973. године.

Имао је и друге сарадње, укључујући продукцију албума за певачицу Итамару Куракс, као и плоче Чака Манђонеа, Ларија Грејама, Тање Марије, Елијана Елиас, Прити Поисон, Ван Веј, Кона Фанка Шуна, Бренде К. Стар, Клира, Гвен Гатри и К. Д. Ланг. Деодато је такође развио блиску сарадњу са исландском певачицом Бјорк од 1996. до 1998. године, аранжирајући њене албуме, као и диригујући оркестром на многим њеним концертима у Бразилу и САД.

Деодато је написао оркестарске аранжмане за филмове „Нежна киша“ (са оригиналном музиком Луиза Бонфе из 1965.) и „Авантуристи“ (са музиком Антонија Карлоса Жобима и додатном музиком Деодата из 1969.), као и оригиналне музике за филмове „Ризик мете“, „Репортер“, „Црни бисер“ (1977), „Поље лука“ (1979), „Улица битника“ (1980), „Беле ноћи“ (1985, наставља сарадњу са Робертом Флек) и „Боса Нова“ (2000), између многих других. Такође је продуцирао и аранжирао филмове „Боди Рок“ и „Истеривачи духова II“. Године 2025, Деодато је објавио филмове „Меридијано“ са Карлосом Пингариљом и „Дух лета“ са Итамаром Куракс.