Џез великани – Blue Mitchell

Мичел је рођен и одрастао у Мајамију, где је почео да свира трубу у средњој школи са 17 година, када је и добио надимак „Блу“. Сазревао је под утицајем музике Дизија Гилеспија, Фетса Навара, Мајлса Дејвиса, Кенија Дорама и Клифорда Брауна.

Након средње школе почео је да свира са локалним музичарима у Мајамију, а на телеграфски захтев Сема Џоунса, придружио се турнеји оркестра Пола Вилијамса у Детроиту – што је сам касније назвао својом првом турнејом са професионалним бендом. Док је био на турнеји 1952. године прошао је кроз Њујорк, где је направио своје прве снимке, који су касније објављени на компилацијском албуму Квартет/Квинтет/Секстет Луја Доналдсона. Мичел је остао у Њујорку након завршетка турнеје и ангажован је да се придружи турнејском бенду Ерла Бостика од 1952. до 1955. године.

Након сарадње са Ерл Бостиком, 1955. године Мичел се вратио у Мајами, где га је  саксофониста Кенонбол Адерли, такође из Флориде и који га је препоручио продуценту издавачке куће „Riverside Records“, Орину Кипњузу, који је импресиониран, потписао уговор са Мичелом да сними низ сопствених албума за њих.

Мичел се придружио квинтету Хораса Силвера 1958. године, свирајући са тенор саксофонистом Џуниором Куком, басистом Џином Тејлором и бубњарем Луисом Хејзом, кога је касније заменио Рој Брукс. Са Силвером је остао до распада бенда 1964. године, након чега је формирао групу са члановима из Силверовог квинтета, замењујући Силвера младим пијанистом Чиком Коријом, а Брукса бубњарем Алом Фостером. Ова група је снимила низ плоча за „Blue Note“ са извесним варијацијама у саставу, распавши се 1969. године, а након тога Мичел је био на турнејама са Рејом Чарлсом до 1971. године.

Од 1971. до 1973. године наступао је са Џоном Мејалом, појављујући се на албуму „Џез Блуз Фјужн“ и каснијим албумима. Затим се преселио у Лос Анђелес, где је снимао и радио као студијски музичар у жанровима који су раније поменути, наступао са вођама биг бенда Луијем Белсоном, Билом Холманом и Билом Беријем, а био је и главни солиста за Тонија Бенету и Лени Хорн.

Мичелово свирање трубе је експресивно, његов чист, топао тон је комбинован са глатким фразирањем и ватреном импровизацијом - један од његових кључних албума, "The Big 6", објављен 1962. године, приказује његов посебан приступ труби и учвршћује његово место у свету џеза.

Велика је листа великана са којима се сарађивао - Кенонбол Едерли, Фили Џо Џоунс, Џеки Меклин, Сем Џоунс, Џими Смит, Чарли Роуз, Боби Тимонс, Лес МекКен, Ред Гарланд, Сони Стит, Стенли Тарентајн, Џорџ Бенсон, Џо Завинул, Хенк Мобли, Јусеф Латиф, Сидар Волтон, Џими МекГриф, Грент Грин, Боби Хачерсон, Кармен МекРе, Ал Кон, Декстер Гордон…

Иако је мало мање познат ван круга љубитеља џеза, он је један од трубача великана златне епохе џеза.