Биг биг бенд – Duke Pearson Big Band

Рођен у Атланти, надимак „Дјук“ је добио од ујака, који је био велики поштовалац Дјука Елингтона. Пре него што је напунио шест година, мајка му је давала часове клавира, који је учио  до дванаесте године, када се заинтересовао за лимене дувачке инструменте: мелофон, баритон хорну и на крају трубу, коју је толико заволео трубу да је током средње школе и факултета занемарио клавир. Похађао је „Кларк колеџ“ док је истовремено свирао трубу у бендовима у области Атланте. Док је био у америчкој војсци, током регрутације 1953–54, наставио је да свира трубу и упознао је, између осталих, пијанисту Винтона Келија.

Пирсон је у интервјуу из 1959. године је изјавио да је био „толико размажен Келијевим добрим клавиром“ да је одлучио поново да пређе на клавир“. Такође, изгледа и да су га проблеми са зубима натерали да одустане од лимених инструмената.

Пирсон је наступао са различитим ансамблима у Џорџији и Флориди, укључујући и Таба Смита и Литла Вилија Џона, пре него што се преселио у Њујорк 1959. године.

Написао је  „Tribute to Brownie“ (посвећену Клифорд Брауну), коју је снимио Кенонбол Едерли квинтет на свом албуму „Sophisticated Swing“,из 1957. године. Пиросн је у Њујорку привукао пажњу трубача Доналда Берда, који га је видео како наступа са секстетом Артом Фармер/Бени Голсон (познатим као „Џезтет“). Убрзо након тога, Берд је замолио Пирсона да се придружи његовом новоформираном бенду, „Доналд Берд-Пепер Адамс Квинтет“. Пирсон је такође био пратилац Ненси Вилсон на турнеји 1961. године, а исте године, разболео се пре Бердовог и Адамсовог наступа, па га је заменио (тада) новајлија, Херби Хенкок, који је на крају трајно преузео ту позицију.

На Бердовом албуму из 1963. године, „A New Perspective“, Пирсон је аранжирао четири нумере, укључујући „Cristo Redentor“, која је постала хит. Композиција, како је касније коментарисао Пирсон, инспирисана је путовањем у Бразил током турнеје са Вилсоном. Такође те године, након смрти Ајка Квебека, Пирсон је преузео његову позицију као A&R (Artists and repertoire) издавачке куће „Blue Note“. Од те године, до 1970. године, Пирсон је био чест студијски музичар и продуцент за бројне албуме „Blue Note“, док је истовремено снимао своје албуме као вођа бенда.

Бенд Берд-Пирсон састојао се од музичара као што су Чик Корија, Пепер Адамс, Ренди Брекер и Гарнет Браун; ова последња тројица су такође били чланови бенда Теда Џоунса и Мела Луиса који је свирао у истом ноћном клубу, „Village Vanguard“, али различитим вечерима.

Пирсонове композиције укључују између осталих и сада већ стандард, често обрађену „Jeannine“, компоновану око 1960. године.

Као мали споредни пројекат у „Blue Note“-у, Пирсон је написао рецензију за албум „Idle Moments“ Гранта Грина из 1963. године, а био је и пијаниста на снимку. Након што је компоновао и насловну нумеру албума, написао је: „Питам се док слушам овај снимак, о чему су људи који су учествовали размишљали док су се опуштали (тако рећи). Расположење налик сновима које преовладава дало ми је идеју да ову мелодију назовем „Idle Moments“.

Пирсон се на крају повукао са своје позиције у „Blue Note“-у 1971. године,  одлучивши се да предаје на „Кларк колеџу“ . Потом је две године био на турнејама са Кармен МекРе и Џоом Вилијамсом, да би 1973. године  поново формирао свој биг бенд.

Слушаћете избор снимака из диксографије његовог биг бенда.