Моћни гласови – Helen Humes

Рођена у Луисвилу, у Кентакију, у породици једног од првих црначких адвоката у њеном родном граду. У једном интервјуу Хјумс се присетила како су јој родитељи певали једни другима по кући и у црквеном хору.

Похађала је  Централну средњу школу у Луисвилу, а са музиком се упознала у цркви, певајући у хору и добијајући часове клавира и оргуља у недељној школи од Беси Ален, која је предавала музици свако дете које је желело да учи. Хјумс је повремено почела да свира клавир у малом локалном путујућем плесном бенду, „Тhe Dandies“. Ово стално бављење музиком довело ће до њене певачке каријере средином 1920-их.

Каријера јој је почела првим вокалним наступом на аматерском такмичењу 1926. године, а њен таленат је приметио гитариста у бенду Силвестер Вивер, који ју је препоручио трагачу за талентима и продуценту Томи Роквелу. Са 14 година, снимала је у Сент Луису 1927. године, певајући четири блуз песме, иако су објављене само две стране. Друго снимање је одржано у Њујорку, а овог пута ју је пратио пијаниста Џ. Ц. Џонсон.

Упркос овом упознавању са музичким светом, није снимила други албум наредних десет година, током којих је завршила средњу школу, похађала курсеве финансија и радила у банци, као конобарица и као секретарица за свог оца. Посећујући пријатеље у Бафалу, у Њујорку, позвана је да отпева неколико песама у кабареу „Spider Web“ - овај кратки наступ претворио се у аудицију, која је потом постала њена професија.

Ал Сирс, са којим је сарађивала у Бафалу, позвао ју је да она пева у „Синсинати Котон клубу“, који је био важно место на музичкој сцени Синсинатија. Био је то расно интегрисани клуб који је ангажовао и промовисао многе црне извођаче.

Каунт Бејзи ју је први пут чуо  док је наступала у Котон клубу 1937. године и замолио  да се придружи његовом турнејском бенду како би заменила Били Холидеј. Недуго након овог сусрета, Хјумс се 1937. године преселила у Њујорк, где ју је Џон Хемонд, трагач за талентима и продуцент, чуо како пева са Сирсовим бендом у клубу „Ренесанса“. Преко Хемонда, постала је вокалиста са Хари Џејмсовог биг бенда. Њени свинг снимци са овим оркестром укључују „Jubilee“, „I Can Dream, Can't I?“, композиције Џимија Дорсија „It's the Dreamer in Me“ и „Song of the Wanderer“. 1938. године придружила се  оркестру Каунта Бејзија, где је остала четири године, и где је певала баладе и популарне песме – јер је  у то време још један члан оркестра  - Џими Рашинг,  био је главни блуз вокал. Њени снимци са Бејзијем укључивали су „Between the Devil and the Deep Blue Sea“ и „Moonlight Serenade“.

Године 1939. наступала је са оркестром Каунта Бејзија и Џејмса П. Џонсона на другом концерту „From Spirituals to Swing“ у Карнеги Холу, а након овог концерта, већину времена са Бејзијевим оркестром провела је на турнејама.

„Претварала сам се да спавам у Бејзијевом аутобусу, како момци не би мислили да чујем њихов „мангупски“ разговор, пришивала бих им дугмад и кувала на местима где је било тешко наћи било шта за јело, на југу. Нисам била заинтересована за пиће и касно радно време... али моји бубрези нису могли да поднесу казну тих дугих вожњи... а онда сам се и уморила од певања истих песама“, због чега је 1942. година и напустила овај оркестар.

Након тога певала је у „Café Society“ у Њујорку,  уз пратњу пијанисте Тедија Вилсона и Арта Тејтума, а наступала је и у „Three Deuces“и „Famous Door“ са Бенијем Картером у Вилиџ Вангарду са Едијем Хејвудом и на турнеји са великим бендом који је предводио тромбониста Ерни Филдс.

Године 1944. године преселила се у Лос Анђелес, где је снимала филмску музику. Неке од  песама које је снимила биле су „Panic in the Streets“ и „My Blue Heaven“. Појавила се у музичком филму „Jivin' in Be-Bop“, Дизија Гилеспија. Такође је наступала и била на турнејама са „Jazz at the Philharmonic“ пет сезона. Снимила је своје најпопуларније песме, две „џамп блуз“ нумере, „Be-Baba-Leba“ (1945) и „Million Dollar Secret“ (1950).

Упркос успеху на топ листама, њена каријера је стагнирала - од краја 1940-их до средине 1950-их направила је неколико снимака, радећи са различитим бендовима и певачима, укључујући Нета Кинга Кола, али није била ни приближно толико активна као раније. 1950. године снимила је песму Бенија Картера „Rock Me to Sleep“,  премостивши  јаз између биг-бенд свинг џеза и Р&Б блуза.

Током 1956. била је на турнеји по Аустралији са вибрафонистом Редом Норвом, потом је наступала на Џез фестивалу у Њупорту 1959. и на Џез фестивалу у Монтереју 1960. и 1962. године, а затим и на турнеји по Европи са првим Америчким фолк оркестром.

Након тога престала је да пева, све док је Стенли Денс није убедио да наступи на Џез фестивалу у Њупорту 1973. године, што је довело до оживљавања њене музичке каријере, јер је после тога

добила вишеструке европске ангажмание и снимала у Француској. Редовно је певала у клубу „Cookery“ у Њујорку од 1974. до 1977. године.

Повремено је наступала у Америци и на фестивалима у Европи, укључујући престижни Џез фестивал у Ници средином 1970-тих. Свој последњи албум, „Helen“, снимила је 1980. године.

Добила је награду Музичке индустрије Француске 1973. године и „Кључ града Луисвила“ 1975. године.