Cool Jazz – Art Pepper

Рођен у Гардени, у Калифорнији,  у породици насилних алкохоличара, те је Пепер још прилично млад послат  да живи са баком по оцу.  Показао је рано музичко интересовање и таленат, па је добијао  часове кларинета са девет година, затим је прешао на алт саксофон са 13 година, одмах почевши да свира на Централ авенији, црначком ноћном дистрикту у Лос Анђелесу.

Са 17 година почео је професионално да свира са Бенијем Картером, а затим је постао део оркестра Стена Кентона, са којим је наступао све док није регрутован 1943. године. После рата, вратио се у Лос Анђелес и придружио се оркестру “Kenton Innovations”.  До 1950-их, Пепер је био препознат као један од водећих алт саксофониста у џезу, завршивши на другом месту, одмах иза Чарлија Паркера, као најбољи алт саксофониста у анкети читалаца часописа “DоwnBeat” 1952. године. Заједно са Четом Бејкером, Џеријем Малигеном и Шелијем Меном, и можда више због географије него стила свирања, Пепер се често повезује са музичким покретом познатим као “West coast“ џез, за разлику од џеза источне обале (или „врућег“) Чарлија Паркера, Дизија Гилеспија и Мајлса Дејвиса. Неки од Пеперових најпознатијих албума из 1950-их су “Art Pepper Meets the Rhythm Section”, “Art Pepper + Eleven – Modern Jazz Classic”s, “Gettin' Together” и “Smack Up”.

Други снимци из овог времена појављују се на издавачким кућама “The Aladdin Recordings” (три дела), “The Early Show, The Late Show”, “Surf Ride” и “Art Pepper with Warne Marsh” (такође објављен као “The Way It Was”), који садржи сесију снимљену са тенор саксофонистом Вејном Mаршом.

Пеперово свирање саксофона карактерише задивљујућа мешавина „cool“ и West coast” џеза и  би бапа, обележена бриљантним, препознатљивим, чистим тоном(који је могао да варира од хладног, деликатног до ватреног, интензивног звука)  и емотивно набијеним импровизацијама. Био је познат по конструисању соло деоница са испрекиданим фразама, асиметричним акцентима и убедљивом мелодијском напетошћу и разрешењима. Иако укорењен у „cool“ џез покрету, често је имао сиров, емотиван осећај, што га је разликовало од многих његових савременика - био је својеврсна фузија „cool“ и би бап џеза.

Пеперова способност да прилагоди свој стил очигледна је у његовом укључивању модалног материјала, цикличних форми и дисонантних елемената у његовим каснијим снимцима, под утицајем Џона Колтрејна.

Kаријеру му је више пута прекидало неколико затворских казни због зависности од хероина, али је успео да има неколико продуктивних „повратака“. Занимљиво је да злоупотреба супстанци и правне муке нису утицале на квалитет његових снимака, који су одржавали висок ниво музичког умећа током целе каријере, све до његовог одласка 1982. године.

Његов последњи “повратак” довео је до тога да постане члан великог бенда Бадија Рича од 1968. до 1969. године. Средином 1970-их, обишао је Европу и Јапан са својим групама и снимио пуно албума. Пеперови каснији албуми укључују „Living Legend“, „Art Pepper Today“, „Among Friends“ и „Live in Japan“.