Правда и моћ – Ноам Чомски и Мишел Фуко

Разговор Ноама Чомског и Мишела Фукоа емитован је на Телевизији Холандије 1971. године, а модератор ове дискусије био је Фонс Елдерс, такође филозоф и професор хуманистичких наука на Утрехтском универзитету. 

У циљу филозофског утемељења тежње ка бољем друштву, претпоставка Ноама Чомског у вези са појмом људске природе јесте да људска бића поседују одређену, биолошки дату организацију. Према његовом мишљењу, када не би било почетног ограничења, у виду схематизама разума, не би био могућ ни креативни чин преласка са почетног, ограниченог дела знања на богатију структуру. Зато се може рећи да за Чомског правила (ограничења) и слобода нису супротстављени, већ да се међусобно подразумевају.

С друге стране, Фуко признаје да људски разум поштује и примењује ова правила, али мисли да му она нису иманентна, већ да њихово порекло треба тражити у подручју људске праксе (економија, технологија, политика...). Штавише, Фуко одбацује сам појам људске природе, тј. тврди да не може бити научни појам, те да је узалудан, чак и опасан, сваки покушај њеног дефинисања, јер би свако овакво одређење повлачило за собом опасност ограничавања ове природе на само неке од њених аспеката. Када је реч о научном прогресу, насупрот вери Чомског у кумулативни напредак знања, као и његовој тези о подударности структура разума и стварности, Фуко заступа принцип дивергенције, према којем је увек могуће водити истраживање у више равноправних праваца, јер увек постоји вишак података у односу на постојеће системе знања у датом периоду. Зато он сматра да се пре може говорити о трансформацији знања кроз историју него о његовом расту.

У складу са својом антрополошком концепцијом, Фуко одбацује и идеју универзалне правде и схвата је у ничеовском смислу, ''као инструмент одређене политичке и економске моћи, или као оружје против те моћи''. Одређујући демократију у терминима моћи - као облик владавине у којем моћ није хијерархијски расподељена - Фуко закључује да савремено друштво свакако није демократско, јер се класна моћ још увек намеће насиљем, чак и онда када су елементи тог насиља институционални и уставни. Зато се, у циљу стварања бољег друштва, као основни задатак намеће разоткривање овог политичког насиља путем критике деловања оних институција које су наизглед неутралне (независне), а заправо су оруђе центара политичке моћи којима се контролише друштвено тело (образовни систем, психијатрија...).

Надовезујући се на Фукоове ставове, Чомски инсистира на стварању визије праведног друштва будућности, која би морала бити заснована на неком схватању људске природе. У вези с тим, он подсећа на циљеве свог либертаријанског социјализма: ако претпоставимо да је основна одлика људске природе потреба за креативним радом (која подразумева одсуство централизоване контроле, пре свега од стране економских институција), онда друштво треба да увећа могућност да се ова фундаментална људска особина оствари. Стваралачка потреба, интристична људској природи, реализоваће се путем  директног учешћа у слободним удружењима које ће појединци сами конституисати ради своје друштвене егзистенције и производног рада - чиме би се избегла могућност да буду третирани као механички елементи у производном процесу.

Текст разговора ова два филозофа преузет је из књиге The Chomsky-Foucault Debate on Human Nature, објављене 2006. године у издању  Тhe New Press-a из Њујорка. С енглеског језика превео Андрија Филиповић.

Уредница циклуса Ана Петковић.