Тема недеље – текст Жака Дериде

У недељном циклусу РЕФЛЕКСИЈЕ, од понедељка 14. до петка 18. јуна, можете пратити текст Жака Дериде Пошиљка. Текст је са француског превео Сања Тодоровић.

Пошиљка (Envoi), текст из 1980. године, једна је од виртуозних, узбудљивих творевина Жака Дериде, одрађена на „малом простору" и утолико згуснута до непреводивости. Условно речено тема овога текста је појам „представљања", али условност овако одређене теме проистиче управо из проблематизације самога појма: Дерида, наиме, одмах уводи разликовање између француског „representation", латинског „repraesentatio" и немачког „Vorstellung", за шта у српском језику постоје изрази „представљање" и „репрезентација", али којем год преводу да се приклонимо остајемо ускраћени за сноп значења који се налази у другом могућем решењу. Но, управо тај вишак значења (или, из обрнуте перспективе, мањак значења, односно немогућност да се једном речи пренесе сва носивост појма), основни је мотив Деридине деконструкције.

Аутор полази од славног Хајдегеровог текста Доба слике света и показује могућности немачког „Vorstellung" (дословно пред-стављање) које, чини се, измичу и самоме Хајдегеру, наиме упркос томе што нема оно латинско „re" у себи (re-praesentatio), немачко „Vorstellung" ипак садржи моменат понављања („re"), чак принуду, нужност понављања онога-што-је-стављено-испред (што је постављено, Gestell). Понављање, пак, претпоставља некако присуство, некакву презентацију коју сада ваља репрезонтавати, некакву стављеност коју сада треба представити, али се проблем, утолико, премешта са представљања на оно што се представља и што је, по претпоставци, увек-већ присутно. Другим речима, шта је то што обезбеђује некакво присуство? Да ли присуство, презенција, презентација, претходи представљању, односно репрезентацији, и да ли је, с обзиром на представљање (репрезентацију), оно што је присутно сада, заправо, одсутно. Односно, ако је представа оно што је присутно, шта је са представљеним? Да ли је оно што је представљено, заправо, сада одсутно на неки начин? Или: није ли представа оно што чини могућим то што нам се, у здраворазумској перспективи, чини свакако и увек-већ присутним, односно оним што претходи представљању. Парадокс се, дакле, изражава на следећи начин: не претходи ли представа ономе што представља (не, наравно, у временском смислу: „стварна" столица претходи слици столице, али није ли представа столице, није ли Ван Гогова слика столице оно што столици даје не само вредност, него је изводи из режима пуког присуства и даје јој смисао)? Није ли представа то што конституише то што представља? (Овде се, дакле, доводи у питање здраворазумска евиденција по којој представе не би било без онога што представља. Теза је обрнута: да ли би уопште постојало оно што је представљено без саме представе?)

Ма колико овако постављен проблем деловао сложен, ма колико да иде против задраворазумских интервенција, он се уписује у склоп класичних дилема које, на овај или онај начин, опседају филозофију још од античких времена (код Платона, наравно, на један начин, код Хобса на други, код Канта, Хајдегера, или Делеза на трећи начин). Деридина интервенција, оно „деридијанско", почиње, заправо, када у игру уведе Фројда и Лакана. Проблематика се додатно усложњава када дијалектици присуства и одсуства, коју појам представљања увек имплицира, додамо Фројдову замисао понављања и Лаканову пошиљку (Лаканово писмо) која увек стиже на своје одредисте, односно - и ето новог парадокса - које никада не стиже на своје одредиште, јер пошиљка је оно што конституише место на које је упућена. Речником представе и представљања: као субјективна структура, дакле као оно што субјект успоставља у чину субјективације (субјект представља оно што му претходи и тако створену представу предаје неком другом субјекту), представа конституше оно што представља, али га чином конституисања, заправо, не само замењује, већ и поништава: Ван Гогова столица није и столица која је служила као модел, оригинал, као „стварна" столица, већ као представљена она осваја сопствену стварност и живи без помоћи оригинала: није нам потребно да знамо како је „стварна" столица изгледала да бисмо разумели Ван Гогову слику и да би она имала сопствену вредност (узгред: већу од оригинала, на сваки начин). Као таква, као субјективна представа, она формира и онога коме је упућена, дакле посматрача слике и мења нешто у његовом субјективном доживљају.

Текст Пошиљка Дерида је написао на врхунцу свога умећа и мајсторства. Иако се овај текст не налази на списку најславнијих радова француског филозофа, он указује барем на два момента: на контунитет Деридиних тема и опсесија (појам представљања Дерида минуциозно анализира у својој раној, великој књизи О граматологији) и на снагу деконструкције која је, у рукама великог мајстора, у стању да од тешког, сложеног проблема, створи готово поетски израз, а да му не одузме ништа од појмовне носивости и научне строгости.