Уметност интерпретације – Мецосопран Александра Ивановић

Рођена у Београду 1937. године, у породици у којој се неговала музика, Александра Ивановић је дипломирала и магистрирала соло певање на Факултету музичке уметности у Београду, у класи Аните Мезетове. Педесетих година прошлог века, још као ученица Музичке школе „Станковић”, придружила се поменутом Квартету Предрага Ивановића, нашег најбољег и најзначајнијег вокалног џез састава. Ипак, шездесетих година се определила за класичну музику, постајући најпре чланица, а потом и солисткиња Хора Радио-телевизије Београд. Пресудни тренутак у њеној каријери одиграо се 1962. године, када ју је Боривоје Симић ангажовао да као солисткиња наступи у „Свадби” Игора Стравинског, а снимак тог концерта, одржаног у Коларчевој задужбини потом је објавила угледна дискографска кућа Филипс.

Током своје више од четири деценије дуге каријере, певала је као солисткиња у великим вокално-инструменталним делима Баха, Бетовена, Вивалдија, Моцарта, Вагнера, Малера, Штрауса, као и на оперским сценама у главним женским улогама у операма Норма, Дон Карлос, Вертер, Аријадна на Наксосу, Каваљер с ружом или Валкира.

Ипак, можда најзначајнији допринос нашој музици, Александра Ивановић је дала као уметница чија је уметничка снага инспирисала настанак бројних композиција домаћих аутора, које је потом она премијерно изводила.

Поред солистичке каријере, Александра Ивановић се бавила и педагогијом, радећи на Факултету музичке уметности у Београду, најпре на катедри за камерну музику, а потом и соло певање. Као солисткиња, гостовала и изван граница Југославије, певајући у Женеви, Лозани, Монтреу, Италији, Грчкој и Бугарској, те остварујући веома успешну каријеру по СССР-у.

О њеним наступима, критика се готово увек веома позитивно изјашњавала, а приликом интерпретације Брамсове Рапсодије, Михајло Вукдраговић је у „Политици” записао: „Солисткиња у Рапсодији у дивној повезаности баршунасто обојеног гласа, чудесне изражајне непосредности и топлине, с квалитетима префињене вокалне и стилске културе, била је тумач Брамсове резигнације како се само пожелети може”.

Критика је била јединствена у позитивној оцени њеног гласа, који је увек описиван као топао и изузетно леп. Снежана Николајевић тако истиче да она поседује „природну вокалну лакоћу, али и изванредну технику и најснажније градације”, док Енрико Јосиф у једној критици бележи да је „остварила интерпретације ретке уметничке лепоте, топло, племенито и у култивисаној певачкој фрази у однегованом динамичком нијансирању и у готово инструменталној интонативној природној чистоти, лепота гласа, лепота певања улила се и у лепоту садржаја”, закљућује овај композитор и музички писац.

Овакви квалитети, били су инспирација и Рајку Максимовићу, који јој је посветио камерну кантату Можда спава, а поводом смрти ове уметнице, 2003. године забележио је у дневном листу „Политика” следеће: „Њен мецосопран чудесне мекоте и топлине био је, наравно, већ квалитет по себи, али оно што је буквално опчињавало слушаоце, било је њено потпуно уживљавање у улогу коју пева, па је тај њен доживљај просто зрачио са бине”.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић