Грамофонија – Одломци из опере „Фигарова женидба” В. А. Моцарта

Снимак је оригинално начињен јуна 1958. године у продукцији Реја Миншула и Ерика Смита, а извођење је забележено у Софијиној дворани у Бечу. Овај простор који је оригинално изграђен као јавно купатило, а касније преуређен у плесну дворану, компанија Дека је 1955. године преправила у студио за снимање, будући да су изузетно висок плафон и базен у подруму зграде омогућавали да до изражаја дођу акустичке специфичности окрестра. Руководилац овог пројекта је био Џон Калшо који је тражио погодну дворану за употребу новог начина снимања тзв. Декиним дрветом које ће унети револуцију у стерео снимке оперских извођења. Дека је 1955. године са Ерихом Клајбером реализовала снимак Фигарове женидбе користећи Декино дрво, те иако је плоча била веома успешна, продуценти нису били задовољни њеним перформансама због особености Редутен сале у којој је снимана, те је због тога потражен бољи простор у Бечу који ће бити специјализован као оперски студио. Због тога је Софијина дворана била значајан искорак у продукцији оперских дела, а снимање у овој дворани ће омогућити да до изражаја дођу предности стерео записа који је у том периоду постепено замењивао дотадашњу моно продукцију. Лајнсдорфово извођење ће због тога постати веома популарно код публике јер је за разлику од дотадашњих једноканалних снимака, садржало слојевите информације о простору и детаље оркестарског звука који истовремено нису нарушили доминантну улогу вокалних деоница.

Овај снимак је објављен у периоду у којем је Фигарова женидба веома често извођена, а велики број тих интерпретација је завршавао на плочама, поред студијских снимака којих је такође било пуно. Само Бечка филхармонија је од 1950. године учествовала у шест различитих снимања са чувеним диригентима као што су Херберт фон Карајан и Вилхелм Фуртвенглер, а од првог снимка ове опере из 1934. године, до плоче коју вечерас емитујемо је Фигарова женидба била снимљена више од тридесет пута. Исте године године када је Дека у сарадњи са Ар-Си-Ејем објавила Лајнсдорфов запис, И-Ем-Ај је са продуцентом Валтером Легеом започео снимање своје верзије под управом Карла Марије Ђулинија, а занимљиво је да су обе плоче добиле Греми награду за најбоље оперско извођење. Интегрална верзија снимка под управом Лајнсдорфа је имала велики број реиздања, а последња дигитална верзија је објављена 2016. године.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић