Евалд Иљенков: Научите да мислите одмалена (1)

У овом тексту истакнути совјетски марксистички филозоф, психолог и педагог, Евалд Иљенков (1924–1979) поставља питања: шта су ум, мишљење, интелект; шта треба подразумевати под тим речима; одакле долазе; да ли их човек дугује Богу или Мајци природи, или можда друштву, са његовим системом неговања ових тајанствених способности. Одговарајући на њих аутор пише: „интелект је умеће да се током образовања усвојене опште истине, било најелементарније било најсложеније, повежу са чињеницама које се акумулирају животним искуством, и стога, са сваки пут непоновљивим, непредвидивим, неочекиваним, индивидуалним стицајем околности. Ум, интелигенција, уопштено говорећи, формира се током индивидуалног усвајања интелектуалне културе, створене трудом свих претходних генерација људи. Интелигенција, строго говорећи, није ништа друго до ова историјски развијена интелектуална култура, која се током образовања трансформише у лично власништво појединца… Филозофија, заједно са експерименталном психологијом, несумњиво је доказала да ум није природан дар, већ резултат друштвено-историјског развоја човека, дар друштва и историје појединцу”.

Своје закључке Иљенков поткрепљује резултатима рада васпитача и наставника Загорског интерната за глуво-слепу децу (основаног 1963. године), под вођством Ивана Сокољанског и Александра Мешчерјакова, при чему је и он сам имао битну улогу у овом раду. Аутор пише: „Да ли је могуће увести у људски свет дете лишено вида и слуха? Да ли је у овом случају могуће потпуно развити људску психу? Ако јесте, како? Совјетска наука је доказала да је могуће и показала како. Открила је да се и у оваквом случају детету може отворити приступ свим благодетима људске културе и да се може одгајити у свестрано развијену и истински талентовану особу. Штавише, додао бих, талентованију него што наше школе и универзитети успевају да направе од већине својих ученика и студената који виде и чују. У то ће се уверити свако ко је имао прилике да упозна четворо изузетних људи: Сергеја Сироткина, Наталију Корњејеву, Сашу Суворова и Јурија Лернера. Сада они, иако глуво-слепи, успешно завршавају своје високо образовање на Одељењу за психологију Московског државног универзитета. Према једногласном мишљењу њихових професора, они су већ сад не само високообразовани специјалисти психологије, него, неспорно, и талентовани мајстори у свом послу”.

Касније, деценијама после Иљенкове трагичне смрти, млади људи које је помињао у овом тексту, заиста су остварили значајне успехе у психологији, педагогији и дефектологији, како у пракси тако и својим научним радовима.

Текст, који је први пут објављен 1977. године у Москви, превели су с руског језика Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.

Читао је Жељко Максимовић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Иван Миленковић.