Пијанизми Балкана – Јоргос Хаџиникос

Утемељење и развој клавирске педагогије у Грчкој почетком 20. века, у кључној мери био је повезан са деловањем иностраних професора који су испрва на Атинском конзерваторијуму, а потом и на другим институцијама покретаним широм земље, постављали курикулуме и обликовали моделе педагошке праксе. Међу значајнијим фигурама "увезеним" из западних средина посебна места припадала су немачком пијанисти Лудвигу Васенхофену (из чије ће класе између осталих излаћи и Димитри Митропулос), а потом и аустријанцу Феликсу Петиреку, студенту Леополда Годовског који ће на Антинском конзерваторијуму од 1920-их дати значајан допринос ширењу знања централноевропских пијанистичких школа и нарочито модерног клавирског репертоара. Овом низу страних педагога, придружује се по заслугама и пољски пијаниста Волдемар Фриман, некадашњи ученик Рахмањинова и професор Ђине Бахауер у Атини. У том смислу, током међуратног периода, клавирска педагогија у Грчкој доживљава снажан замајац, који је управо услед деловања бројних странаца у једном тренутку почео да бива усмераван ка "језичкој трансформацији" односно еманципацији грчког језика у наставном процесу имајући у виду то да се клавирска педагогија углавном одвијала коришц́ењем материјала, као и наставних планова писаних на немачком и француском језику. Тако је међуратни период донео суштинску промену у правцу националне консолидације пијанистичког образовања, уводец́и савремени грчки језик као језик наставе клавира, чему је кључан допринос дао композитор и педагог Манолис Каломирис сматрајући неопходним да се настава клавира изводи на матерњем језику ученика. Његовим залагањем тако настају први приручници за клавир на грчком попут оног из пера Авре Теодоропулу, насловљеног „Први часови клавира”, које је објавио Хеленски конзерваторијум као један од темељних уџбеника грчке клавирске педагогије тог доба. Уз публиковање свезака које су у првом плану имале рад на техници, Каломирис је посебан акценат постављао и на национално оријентисан репертоар за децу објављујући композиције посебно осмишљене за младе грчке ученике. Његова збирка За грчку децу: Лаке клавирске композиције користила је модалне елементе, грчке народне ритмове и програмске теме са циљем да се развије техничка спретност, али истовремено код ученика изгради и свест о националном музичком идентитету.

Симултано са овим делатностима, слику развоја пијанистилчке културе у Грчкој у првој половини 20. века, употпуњује и оснивање музичких школа у многим другим грчким градовима, које је донело општу демократизацију класичног музичког образовања, ставарјући могућност да припадници средње класе у успону у своје образовање укључе и учење свирања клавира. У оваквој клими поникнуће и први грчки професионални пијанисти попут Ђине Бахауер или Рене Киријаку о којима је више речи било у ранијим емисијама циклуса Пијанизми Балкана, али и Лила Лалауни и Марика Калфопулу које су биле међу првим "аутохтоним" грчким клавирским педагозима на Атинском конзерваторијуму. У генерацији њихових ученика стасалих у јеку Другог светског рата нашао се и Јоргос Хаџиникос – један од најмаркантнијих грчких пијаниста друге половине 20. века који је највећи део професионалне каријере провео у Великој Британији да би се по њеном окончању вратио у родну Грчку. У вечерашњој емисији осврт на професионално деловање и извођачки стил овог пијанисте уприличићемо посредством његових студијских снимака, али и записа забележених на концертним наступима током 60-их и 70-их година протеклог века.

Рођен у Волосу 1923. године, Јоргос Хаџиникос клавир је почео да учи на тек отвореном конзерваторијуму у овом гарду, да би од 1934. године школовање наставио у Атини. На Атинском конзерваторијуму студирао је у класама Филоктитиса Оикономидиса и Марике Калфопулу код које дипломира ратне 1943. године. По ослобођењу земље Хаџиникос одлази на усавршавање на Салцбуршки Моцартеум стекавши дипломе из клавира и дириговања, али упознаје и Паула Хиндемита код кога 1950. похађа курс композиције. Афинитет за савремену музику одводи га потом у Минхен код Карла Орфа којег упознаје 1951. године док у сарадњи са Америчким информативним центром у послератној Западној Немачкој држи више од осамдесет реситала изводећи углавом модерну музику, а занимљиво је да је тих година премијерно представио у Европи и Сонату за клавир Арона Копланда. Посебан значај за Хаџиникоса био је сусрет са опусом грчког композитора Никоса Скалкотаса 1952. године, које ће га готово магнетски привући, поставши један од главних познавалаца и пропагатора стваралаштва овог аутора на концертном подијуму. Педесете године су поред замаха каријере за Хаџиникоса биле још увек и године усавршавања, те између 1952. и 1957. године живи у Хамбургу, где ради са Едуардом Ердманом на Високој школи за музику. У октобру 1953. године, грћки пијаниста је у Хамбургу премијерно извео Скалкотасов Концерт за клавир број 2 са Симфонијским оркестром Севернонемачког радија под диригентском палицом Хермана Шерхена. Једна анегдота приповеда да је за ово извођење Хаџиникос уместо партитуре добио микрофилм са изузетно нечитким аутографом композитора, те је како би научио деоницу клавира морао да је преписује служећи се лупом. Успех није изостао, а ово извођење побудило је интересовање Би-Би-Сија који га је посредством европске међурадијске размене емитовао британској публици. Инспирисана овим тонским записом, изузетно позитивна Критика Ханса Келера насловљена „Никос Скалкотас: Оригинални геније”, имала је пресудног утицаја на даљу афирмацију музике Скалкотаса у Великој Британији, али и самог Хаџиникоса који ће се неколико година касније настанити у Манчестеру. У емисији доносимо снимак Свите број 4 Никоса Скалкотаса, са Ел-Пи албума Јоргоса Хаџиникоса објављеног 1988. године у Грчкој. Ово Скалкотасово дело репрезентује и атонални стил Друге бечке школе којој је и сам припадао, али и реферира кроз четири става и на музику барокне епохе, Моцарта, танга и романтизма. У питању су крајње дестиловане, далеке асоцијације које Хаџиникос изводи херметичим клавирским звуком прилагођеним музици раног модернизма.

Везу коју је са Скалкотасовом музиком успоставио две године раније, ненадано ће се продубити у децембру 1954. године, када је у једној берлинској антикварници Хаџиникос открио неколико изгубљених Скалкотасових рукописа: Октет, два гудачка квартета и Концерт за клавир број 1, дела која је тако добио прилику да премијерно изведе. Од 1957. до 1960. године грчки пијаниста је живео у Француској, укључујуц́и и период проведен у Паризу, а током турнеје по Совјетском Савезу 1959. године, сусреће се са Хајнрихом Нојхаусом који га инспирише да се у посвети педагошком раду. Професорски ангажман прихватиће 1961. године почевши да води класу на Краљевском колеџу у Манчестеру, граду у којем че провести наредних 27 година. У њему је основао и ансамбл Нови манчестерски ансамбл, специјализован за дела модерих композитора као што су Арнолд Шенберг, Игор Стравински, Никос Скалкотас, Роберто Герхард, Тору Такемицу, Ђерђ Лигети и Јанис Ксенакис. Истовремено, Хаџиникос наставља да истражује, промовише и изводи музику Скалкотаса, при чему је, између осталог, дириговао светском премијером Концерта за клавир број 3, извео светску премијеру дела „Пет комада за дуваче и клавир” и лондонску премијеру Сонате за фагот, наступио као солиста на светској премијери Концерта за клавир број 1 и дириговао светском премијером Концерта за контрабас свог земљака. И мада је у улози диригента предводио и поједине регионалне оркестре, његова пијанистичка каријера имала је стабилно упориште, угклавном на британским сценама. Репертоар Јоргоса Хаџиникоса углавном је нагињао модернијем звуку, али данас сачувани снимци његових живих извођења мзуике Шуберта и Брамса откривају сасвим оригиналан пијанистички израз, рационалан и уистину сужене колористичке палете и круте ритмике, по чему веома подсећа на извођачки стил Алфреда Брендела, одосно преовлађујући стил британских пијансита, чему можда дугује и успех који је деценијама постизао на острву. Ове одлике приметне су и у његовој интерпретацији циклуса Гаспар ноћи Мориса Равела, која ово сложено дело доноси супериорном техником, али и задржава једну врсту емоционалне дистанце према материјалу доносећи га објективистички или боље речено – са израженим интелектуалним приступом у развијању музичке логике дела у звуку. Овај технички слабије реализован снимак забележен је 28. октобра 1968. на концерту који је Јоргос Хаџиникос одржао на Универзитету у Манчестеру.

Мада је себе једнако сматрао натурализованим Британцем колико и грчким пијанистом, Хаџиникос се све до 1988. године и окончања педагошке праксе на Краљевском колеџу у Манчестеру, није значајније професионално ангажовао у Грчкој. Везе са родном земљом обновиће тек у каснијој фази своје каријере, те 1984. године оснива годишњи фестивал „Хорто” на грчком полуострву Пилион. Од тада је време све чешће делио између Уједињеног Краљевства и Грчке, покренувши и редовне летње мајсторске курсеве у Атини. Последње године живота проводио је углавном на релацији између престоница две земље, до смрти у Атини 2015. године

Аутор емисије: Стефан Цветковић