Оперски свет Франсоа-Андреа Даникана Филидора

Пре Филидоровог покушаја да искуства стечена на пољу комичне опере пренесе у свет француске озбиљне опере, жанр лирске трагедије у великој мери је остао имун на структурне утицаје савременог италијанског музичког језика. Антоан Доверњ, тринаест година старији од Филидора и припадник генерације која је на оперску сцену ступила непосредно након свог учитеља Жан-Филипа Рамоа, био је уједно и један од руководилаца Париске опере и једна од фигура које су Филидору омогућиле да своје дело постави на њеној сцени, док је касније остао забележен и његов отпор доласку Глука у Париз. Доверњева опера Херкул на самрти, на либрето Жан-Франсоа Мармонтела, први пут је изведена на Краљевској академији за музику у Паризу 1761. године. Реч је о лирској трагедији у пет чинова, заснованој првенствено на истоименој трагедији Жана Ротруа из 1634. године, а посредно и на античком миту о Херкулу.

Свега шест година након премијере Доверњевог дела, Филидор је на сцени Париске опере представио оперу Ернелинда, принцеза Норвешке, дело које је један од најзанимљивијих покушаја реформе француске озбиљне опере пре доласка Глука у Париз. Филидор и његов либретиста Антоан Поансине у жанр лирске трагедије донели су искуство стечено у опери комик и покушали да помире Лилијево и Рамоово наслеђе са савременим музичким језиком. Уместо уобичајених пет чинова и пролога, Ернелинда је обликована у три чина, напуштени су античка тема и натприродни елементи, а радња је смештена у замишљену средњовековну Скандинавију. Још значајније биле су промене на плану саме музике, која је укључивала арије и ансамбле обликоване у италијанском стилу, смелије модулације, снажнију улогу оркестра и непосреднији драмски израз. На тај начин, готово деценију пре Свађе глукиста и пичиниста, Филидорова опера најавила је процесе који ће темељно променити француско музичко позориште.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић