Студије и огледи

Аутор на почетку рада наводи да је турбулентна историја 20. века снажно усмерила пажњу српских и југословенских историчара ка 1918. години, сматрајући да су разлози за такву истраживачку оријентисаност оправдани. Ради се о години која је снажно трасирала ток историје у 20. веку. Друге године које се видљиво истичу – попут 1941. или 1991. – своју историјску динамику добијају знатним делом јер су то године делимичног и привременог (1941), а потом и сталног (1991) обрачуна са наслеђем 1918. године, истиче Милош Војиновић. Истраживачка усмереност ка стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, по његовом мишљењу, учинила је да се стварање заједничке државе Јужних Словена посматра као једини могући исход рата, а не као тек једна од бројних могућности. Аутор, наиме, подсећа да су током Првог светског рата настали бројни неостварени пројекти организације југословенског простора, планови који су, са једне стране, рачунали на победу сила Антанте, а с друге, на победу Централних сила. Важност истраживачког повратка неоствареним плановима не лежи у контрафактуалној историји, тј. овај приступ не води размишљању о томе како је историја могла да изгледа. Чини се да окретање овим темама може да понуди свеж приступ старим питањима: у каквим су околностима одлуке доношене током Првог светског рата, како је сам ток рата утицао на стварање планова, какве историјске силе су предодредиле важност одређених питања и зашто су бројне алтернативе одбачене или неостварене.

Текст чита Александар Божовић.

Уредница Оливера Нушић.