Из архиве Радио Београда

In memoriam – Франсоаз Јаковчић

Емисија је посвећена виолончелисткињи и педагошкињи Франсоаз Јаковчић, која је преминула 25. јула у 95. години живота. Са студијских снимака наше куће, остварених у периоду од 1969. до 1981. године, слушаћете интерпретације Јаковчићеве у делима Драгутина Чолића, Вилема де Феша, Георга Фридриха Телемана, Душана Штулара и Луиђија Бокеринија.

Рођена 1932. године у Паризу, Франсоаз Јаковчић је дипломирала на Високом државном конзерваторијуму у класи чувених педагога и виолончелиста Пола Базлера, Пјера Фурнијеа и Пола Тортелијеа. Током студија упознала је Виктора Јаковчића, талентованог ученика Андреа Наваре, који ће јој постати супруг и због кога ће Париз заменити Београдом. У престоници тадашње Југославије, Франсоаз Јаковчић је најпре постала прва виолончелисткиња београдске Опере, потом и доцент на Факултету музичке уметности, али и активни камерни музичар. Била је члан Београдског камерног ансамбла под управом Павла Дешпаља, затим виолончелисткиња Квартета Јосип Славенски, дуа са супругом Виктором Јаковчићем, а редовно је наступала у пратњи пијанисткиње и чембалисткиње Оливере Ђурђевић.

„Продуховљено, изражајно лице, етерична фигура, предано и благо савијена над виолончелом. Топао, узбудљив тон струна. Музичкој публици је добро познат овај емисар француске музичке школе: Франсоаз Јаковчић. Парижанка, већ више од десет година и Београђанка, једна од наших – реномираних виолончелиста”, овим речима је 1973. године критичарка НИН-а Љиљана Грујић, описала ову виолончелисткињу, којој посвећујемо емисију Из архиве Радио Београда

Активности Франсоаз Јаковчић у нашој средини биле су многоструке и често су се преплитале. И сама је једном приликом истакла да „професор, педагог, мора и сам да буде репродуктивни уметник: то је једно специфично искуство без чега би у формирању будућег виолончелисте нешто остало окрњено”, навела је Јаковчићева.

О репродуктивној уметности Јаковчићеве остала су сведочанства савременика на основу којих се може стећи обухватна слика о њеној извођачкој поетици. Композитор Александар Обрадовић тако је записао 1974. године: „Уметност виолончелисткиње Франсоаз Јаковчић одликује се искреношћу и потпуним понирањем у садржину дела које изводи. Скромна и ненаметљива, она у својој извођачкој уметности тумачењу дела приступа врло озбиљно и студиозно... она поседује неговану културу, солидну технику и не велики, али врло музикални тон”. Исте године, Петар Озгијан је у својој критици поводом њеног солистичког концерта у сали Београдске филхармоније записао: „Франсоаз Јаковчић је уметник који има шта да каже својим инструментом, а начин на који то ради је веома узбудљив и интересантан. Ни у једном тренутку то није било досадно низање композиција, већ је знала да у свакој од њих пронађе онај прави и једини начин потребан да слушалац уђе у свет тонова”, закључује Озгијан.

Уредница емисије Марија Вуковић