Петар Жарковић: Интелектуалац и нација у социјализму (2)

У средишту Жарковићеве анализе налази се начин на који се писац-интелектуалац, у различитим условима социјалистичке јавне сфере, позиционира као легитимни тумач епохе и као креатор уверљивог „општег смисла” о нацији, на примеру Добрице Ћосића као једне од најутицајнијих, али и највише оспораваних фигура српске културне и политичке сцене XX века.

Полазећи од претпоставке да Ћосићев прелазак са универзалистичких на партикуларистичке позиције о нацији не треба објашњавати ни као идеолошко преобраћење ни као прикривени национализам, аутор истражује под којим условима писац стиче и мења статус повлашћеног тумача епохе. Анализа се ослања на појмове органског интелектуалца Антонија Грамшија и интелектуалног поља Пјера Бурдијеа, те прати јавни ангажман Добрице Ћосића кроз три раздобља југословенског социјализма: ’време уверења’ (1958–1968), ’време преиспитивања’ (1968–1987) и ’време радикалне критике’ (1987–1990).

Студија показује да књижевни углед и револуционарни кредибилитет, стечени унутар социјалистичког поретка, остају употребљиви и када се идеолошка основа мења, да би у кризи осамдесетих постали ослонац новог наратива о српској нацији. Рад тиме надилази расправу о појединцу и отвара питање како је сам социјализам, дајући интелектуалцима институционалну подршку и јавни ауторитет, изградио актере који су га временом могли и легитимно оспоравати.

Студија је настала у склопу пројекта „Замишљање нације: српски национални наративи у спору (XX–XXI век)” који се реализује на Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду.

Чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.