Музеј звука – Реквијем Антоана де Февена

Овај франко-фламански композитор потиче из породице ситних племића која се крајем 14. века преселила у Арас, где је отац Антоана де Февена радио као судија. Као млађи син, рођен око 1470, Де Февен није наследио ову позицију, већ се посветио музици и као дечак напустио Арас. Није остало сачувано довољно података који би нам осветлили његов животни и уметнички пут, али се претпоставља да никада није отишао у Италију, која је иначе била уобичајена дестинација за франко-фламанске ауторе са краја 15. и прве половине 16. века. У својим двадесетим годинама се замонашио, а песник Гијом Кретен га је након смрти назвао „мајстором Антоаном Февеном”, што је могло да указује да је стекао универзитетско звање, али исто тако и да је назив „мајстора” заслужио захваљујући својим достигнућима у области музике. Де Февен је највероватније већи део живота провео у Паризу, где је био или члан дворске капеле, или близак овој институцији. Наиме, сачувано је једно писмо из 1507. године, у којем краљ Луј XII пише из северне Италије, захтевајући да му из Париза пошаљу један портрет и једну Де Февенову шансону „како би их представио италијанским дамама”. Такође, у једној збирци која је припадала дворској капели, остали су сачувани мотети и шансоне овог аутора, док најсигурнији доказ представља запис у једној хроници да је Де Февен био „свештеник, певач краља Луја XII, који је умро у граду Блоа”. Претпоставља се да је година његове смрти била 1512.

Оно што нам говоре Де Февенова дела, јесте да је био близак кругу Жоскена де Преа, те да је или био његов ученик, или следбеник. Његов имитациони рад и сложен контрапункт који је прожимао све гласове, открива да је прихватио најсмелије и најиновативније тежње у оновременој музици. О томе сведоче и његове мисе, које у највећем броју припадају типу мисе-пародије, засноване на материјалима других популарних дела тог доба. У том смислу, Де Февен је уз Жана Мутона и Антонијуса Дивитиса, колеге из француске краљевске капеле, био један од најзначајних представника овог облика, који су најпре користили Окегем, Обрехт и Де Пре.

„Реквијем за Ану од Бретање”, упућује на догађаје из 1514. године, када је Француска одала почаст жени која је остала упамћена у историји као њена „двострука” краљица – односно супруга два узастопна краља, Шарла VIII и Луја XII. Још током живота, уживала је велико поштовање и углед, како свог Бретонског војводства, за чију аутономију се континуирано залагала, али и Француске, која је њеном удајом за Шарла додатно оснажена припајањем ове богате територије. Ана је умрла у замку Блоа са 37 година, а њен други супруг, Луј XII организовао је изузетно богат погреб, који је укључивао церемоније у замку, потом процесију којом је њено тело пренесено у Париз, то јест катедралу Нотр Дам и на крају погреб у краљевској капели у Сан Денију. Сви детаљи овог сложеног ритуала сачувани су у богато илуминираном рукопису њеног хералдичара Пјера Шока, чије чак 32 богато копије и данас постоје. У њему Шок описује да је било уобичајено да се над телом краља или краљице, након смрти изводе „службе за мртве”, те да су над Аниним одром „мису Светог духа најпре извели фрањевци, потом Госпину мису доминиканци, да је трећи био Реквијем, који су отпевали певачи Краљевске капеле и потом онај у извођењу Капеле поменуте даме”. Будући да је Антоан де Февен до 1512. године предводио Краљевску капелу, његов Реквијем се сигурно налазио на репертоару овог ансамбла, а његово блиско пријатељство са краљем, чини вероватним да је избор за достојан опроштај од француске краљице, била управо музика овог аутора.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић