Мајстори барока

Рођен у Паризу 1661. године, своје музичко образовање Демаре је стекао најпре као хориста у краљевској капели где је учио од реномираних аутора – Анрија Димона и Пјера Робера. Веома рано је показао изразит дар за компоновање и као младић је већ писао мотете и сценска остварења, која су потом извођена пред краљем. Иако је његова каријера водила ка највишим положајима музичког живота у Француској, крајем XVII века уследио је нагли преокрет који га је удаљио од тог пута. Заљубивши се у своју малолетну ученицу, Демаре је изазвао друштвени скандал који је кулминирао судским процесом. Како би избегао последице, пар је побегао из Француске, а композитор је у одсуству осуђен на смрт. Демаре напушта Париз и започиње дуг период изгнанства - најпре у Бриселу, а затим у Шпанији, где га краљ Филип V поставља за “управника француске музике” на свом двору, са намером да на двор уведе версајски стил и регрутује француске композиторе. Даље га пут води у Лорену, где 1707. године постаје капелмајстор на двору Леополда Првог, када отпочиње период “зрелог стила”, током којег је написао нека од својих најзначајнијих духовних остварења. 

Његово дуго раздобље изгнанства је, парадоксално, постало пресудно за његов уметнички развој. Далеко од строго контролисаног укуса версајског двора, Демаре упознаје италијански контрапункт, шпанску раскош звука и шири, европски стил. Његов музички језик потом постаје смелији, хармонски богатији и израженији, а врхунац тог периода представља монументална Миса за два хора и два оркестра.

Ауторка: Саша Тошковић.