Пијанизми Балкана ‒ Бранко Сепчић

Констатацију да је хрватски пијанизам друге половине 20. века у највећој мери оформљен у класи Светислава Станчића, потврђују бројни примери клавирских уметника који су обележили ово раздобље. Међу пијанистима активним у деценијама након Другог светског рата, којима смо посветили неке од претходних емисија циклуса Пијанизми Балкана, истакнуто место имали су Стјепан Радић, Мелита Лорковић, Бранка Мусулин, Ранко Фиљак, Павица Гвоздић и Јурица Мураи. Они су – уз своје концертне активности – као Станчићеви наследници у већини деловали и као педагози на Музичкој академији у Загребу (изузев Бранке Мусулин која је праксу наставила у Немачкој), преносећи на овој институцији извођачку стилистику такозване „загребачке пијанистичке школе” и на наредну, данас актуелну генерацију хрватских клавирских уметника. Једна од данас ређе помињаних личности из плејаде ученика Светислава Станчића био је и Бранко Сепчић, уметник чији сачувани снимци данас имају егзотичну привлачност једне готово заборављене поетике која допуњује слику домета хрватског пијанизма током југословенске епохе. Уметник широког реперотара, једнако активан као солиста и камерни музичар, али и као педагог, Сепчић је за живота, па и данас, готово две деценије након смрти, остао у сенци експониранијих фигура своје генерације рођене крајем двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века. Не само из тог разлога, већ првенствено изузетних уметничких домета његовог пијанизма, портрет Бранка Сепчића осветлићемо кроз његове интерпретације дела стилски различитих стваралаца.

Рођен 1929. године у Глини, Бранко Сепчић је студије клавира похађао на Музичкој академији у Загребу у класи Светислава Станчића где је дипломирао 1956. године. Као и већина хрватских, па и југословенских уметника тог времена, Сепчић из Загреба одлази на усавршавање у иностранство, те на Академији Санта Чечилија у Риму проводи наредних годину дана у класи Гвида Агостија. По повратку у Југославију, од 1957. до 1961. године ради на Радио-телевизији Загреб, те током четири године за потребе ове медијске куће Сепчић остварује низ снимака солистичке и камерне литературе иностраних, али и домаћих уметника. Увидом у програмске шеме не само загребачког радија, током 60-их и 70-их година прошлог века, већ и на таласима других радијских станица у тадашњој држави, које су сачуване на страницама ондашње штампе, указује се да је Сепчић често емитован као извођач романтичарске литературе попут оне Шумана, Листа и Рахмањинова, али и Гершвина, те савремених југословенских аутора, (поменимо концерте Деметрија Жебреа или Стјепана Шулека које је снимао у пратњи домаћих оркестара).

Након краћег периода који је провео као професор у школи „Павао Марковац” у Загребу, Бранко Сепчић од 1962. године делује најпре као корепетитор на Музичкој академији у овом граду, а потом од 1976, па до пензионисања 1999. године и као професор клавира. Ране шездесете године означиле су почетак његовог концертног деловања пре свега на југословенским сценама, те међу сачуваним подацима издвајамо две новинске објаве на страницама „Борбе” – прву из децембра 1961. године у којој се најављује заједнички концерт Стјепана Радића и Бранка Сепчића на Коларцу у пратњи оркестра Радио Беогарда и мешовитог хора Радио Загреба, те други, солистички, из 1965. године. На врху једне Борбине странице тадашња Концертна пословница Србије објавила је оглас у којем је помпезно стајало: „Сутра у 20 часова Шуманово вече: Бечки карневал, Лептири, Арабеска, Маштање и Карневал – свираће изразито даровит загребачки уметник – пијаниста изврсне технике и велике музикалности Бранко Сепчић”. Мада критику овог наступа данас није могуће пронаћи, чињеница да је Сепчић у ово време започео и наступе на иностраним сценама, који ће се у наредним годинама низати у Италији, Аустрији, Немачкој, Холандији, Шведској и по Совјетском Савезу, само говори да је његово извођачко умеће успело да стекне наклоност публике. Уосталом, у једној музичкој критици из средине 60-их Марија Корен веома је позитивно оценила наступ који је пијаниста одржао са америчким баритоном Томасом Керијем на Коларцу, док је 1975. године Снежана Николајевић, пратећи концерт Београдске филхармоније и Станка Шепића на истој сцени, на којем је у улози солисте наступио управо Сепчић, похвалила његова „настојања да презентира специфичан дух и ритам џеза (у Гершвиновој Рапсодији у плавом) и оствари развојну линију кроз разнородан тематски материјал”. У емисији, Бранка Сепчића представљамо управо као солисту у једном, додуше историјски удаљенијем делу ‒ Концерту за клавир и оркестар у А-дуру, Кехлова ознака 488 Волфганга Амадеуса Моцарта који је 1991. године пијаниста снимио са Дубровачким градским оркестром и словеначким диригентом Антоном Нанутом. Сепчић Моцартову солистичку деоницу доноси сувим клавирским звуком готово ослобођеним педализације, крутог ритма и агогике – извођачком стилистиком коју упадљиво дели са већином осталих припадника своје генерације потекле из класе Светислава Станчића, а која оваквом физиономијом звука открива своје немачке корене.

Занимљиво је поменути да је овај хрватски пијаниста велики афинитет исказивао и ка слабије познатим страницама музичке литературе, те да је тако осим на концертом подијуму реализовао и један монографски албум у целости посвећен музици ирског романтичара Џона Филда. У осврту на овај албум који је 1982. године објавио Југотон, Јагода Мартинчевић је записала: „Умјетник изразите особности, Бранко Сепчић је стекао врло јасне симпатије глазбених зналаца. За своје пијанистичко умијеће, те особити истанчан укус при одабиру репертоара, он у правилу убире похвале, па тако у низу рецензија наилазимо на комплименте који га означавају профињеним, сензибилним и продуховљеним умјетником који посебно воли интимистичке клавирске садржаје. То се посебно односи на мали потхват који је Сепчић подузео промовирајући у нашој средини по први пут Ноктурна Ирца Џона Филда, претходника истородне глазбе Фредерика Шопена. Редакцијом нотног материјала, живом изведбом и снимкама, Бранко Сепчић је с овим пројектом отшкринуо врата неистраженим глазбеним пространствима на том подручју...” На речи Јагоде Мартинчевић, надовезаћемо се констатацијом да Сепчић Филдовим Ноктурнима прилази са деликатношћу обликовања тонског израза какав, иако реализован са савременом инструменту, стилистички сасвим одговара сентименталној клавирској музици раног романтизма. Са овог албума у емисији доносимо избор Филдових Ноктурна.

Овај уметник је концертну праксу неговао до позних година живота, по распаду Југославије углавном у Хрватској, у којој је био и награђиван, те међу признањима која је током деценија активног деловања добио треба поменути престижну награду Милка Трнина за извођачке подухвате у 1973. години, као и Награду Удружења хрватских музичких уметника. Бранко Сепчић је преминуо у Загребу 2006. године, али интересовање за његову музичку оставштину као да је потом изнова оживело, па је тако Удружење хрватских музичких уметника 2007. године објавило вредан компакт-диск са Сепчићевим интерептацијама Симфонијских варијација Сезара Франка, Клавирским концертом Роберта Шумана и Концертом у Ес-дуру Франца Листа, док је независна дискографска кућа Орфеј у сарадњи са Хрватском радио-телевизијом издала компакт диск дигитализованих снимака Гершвинових клавирских концерата које је Сепчић снимио далеке 1971. године.

Аутор емисије: Стефан Цветковић