„Брокес пасија” Георга Филипа Телемана

Брокес пасија жанровски припада ”пасијском ораторијуму”, врсти вокално-инструменталне духовне композиције која је била намењена извођењу на јавном концерту, а не за потребе црквене службе, а коју је Јохан Матесон окарактерисао као својеврсну ”сакралну оперу” намењену грађанству. Најпопуларнији либрето на немачком за овај жанр, била је поема „Мучеништво и смрт Исуса зарад грехова света” коју је написао Бартолд Хајнрих Брокес 1712. године. Ниједан други текст није стекао тако широку публику и није више пута искоришћен за компоновање, постајући у неку руку и друго име за пасијски ораторијум у немачком говорном подручју. Отуд и назив „Брокес пасија” који недвосмислено указује на провинијенцију самог поетског предлошка. Најпознатији међу немачким композиторима барокне епохе који су написали своје Брокес пасије су: Рајнхард Кајзер 1712, Хендл и Телеман, готово симултано 1716, Јохан Матесон, 1718. године. Епицентар Брокес маније је био Хамбруг, где су 1719. године у само неколико дана Ускршњег поста, била изведена сва четири поменута дела. То је поновљено и у наредним деценијама, а такође су извођене и пастиш верзије – антологије најпопуларнијих делова из композиција Кајзера, Телемана, Хендла и Матесона.

Разлог за оволики број дела на исти текст, у тако кратком размаку, није до краја објашњен. Вероватно је да је за то делимично одговоран и сам Бартолд Хајнрих Брокес који је био у пријатељском контакту са свим поменутим композиторима. Целог живота је гајио посебан однос са музиком, а 1720. године када је изабран за члана Хамбуршког градског већа, касније поставши и сенатор, одиграо је важну улогу у томе да се Телеману понуди служба у овом граду. Сам текст Брокесове пасије је иначе коришћен и у преводима, а Јохан Себастијан Бах је неке делове искористио и у својој Пасији по Јовану. Савременици су ценили Брокесов учени стил, али и његову способност да створи врло живе и често врло узнемирујуће слике Христовог страдања које су будиле најјаче емоције код слушалаца и читалаца, а све у циљу буђења најдубљег покајања.

Телеманова „Брокес пасија” је премијерно изведена почетком априла 1716. године у царском, слободном граду, Франкфурту на Мајни, на јавном, добротворном концерту за потребе градских сиротишта и азила за сиромашне. Улазницу је представљао купљени примерак либрета. Интересовање је било толико, да је наступ уприличен у простору једне од две највеће лутеранске цркве – Барфисер-кирхе. Телеман је у својој аутобиографији из 1740. године написао: „Треба напоменути нешто што је било неуобичајено, а то је да су на улазу у цркве стајали чувари са инструкцијама да не пуштају никога ко нема штампану копију Пасије”. Многи историчари, зато, посматрају овај музички догађај као први јавни концерт који је одржан у цркви за који је улаз био наплаћиван. Телеманово дело је, иначе, доживело велику популарност – одмах потом је изведено у Хамбругу, а такође се могло чути и у централној и јужној Немачкој, као и у Риги, и у Стокхолму.

Изузетан труд је уложен у премијеру овог дела у Франкфурту, које је имало и у потпуности свечани карактер. Присуствовали су јој сви градски челници, црквени великодостојници и велики број виђених представника грађанства и аристократије, који су дошли са свих страна, укључујући и ландграфа Ернста Лудвига од Хесен-Дармштата. Он је са собом довео и музичаре своје дворске капеле који су наступали уз чланове Телемановог Колегијума музикума, као и уз неколицину познатијих музичара који су само овом пригодом дошли у Франкфурт, како у самом граду нису постојале довољне музичке снаге да изведу Телеманово дело.

Захтевне солистичке деонице су поверене такође звездама – примадони Сузани Кајзер, чувеном сопрану Ани Марији Шобер, басу Готфриду Гриневалду и кастрату Антонију Гваландију познатијем као "Кампиоли" који је тумачио улогу Јуде. Он ће касније радити са Телеманом у Хамбуршкој опери, као и са Георгом Фридрихом Хендлом у Лондону. Пред „неописивом гомилом слушалаца”, како то наводе савременици, извођењем је дириговао франкфуртски банкар Хајнрих Ремигиус Бартелс, кога је 1718. године Телеман описао као „изузетног љубитеља и познаваоца музике”. Сам композитор је вероватно учествовао у извођењу као инструменталиста или као певач. Телеман је такође предвидео и велики и разнолики број солистичких инструмената који су имали свој запажене ”концертантне” епизоде: две попречне флауте, које су тих година биле све популарнији инструмент, три блок флауте, две обое, две трубе, две хорне, соло виолина, виола д’аморе, три виолете и фагот. Он користи овај раскошни инструментаријум како би створио ефикасан систем музичког симболизма. Хорне тако карактеришу догађаје везане за грех, смрт и ђавола, док је милозвучна обоа, супротно, везана за спасење човечанства које доноси Исусова смрт. А звонки звук труба потцртава основну поруку Ускрса: победу над силама зла, избављење и поновно рођење, у вечном животу.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић