Музеј звука – Композиције Паола Аретина

Рођен као Паоло Антонио Дел Биви 1508. године у Арецу, овај композитор је готово читав живот провео у родном граду, те отуда потиче и име под којим је данас познат, а то је Аретино, односно „из Ареца”. Иако су његове професионалне дужности биле локалног карактера, његов плодан композиторски опус увелико је превазишао границе његовог града, те су га савременици називали „новим Орфејем” и „драгуљем Ареца”. У фирентинским архивама, пронађена су писма која је размењивао са члановима породице Медичи, док је сину Козима I – Франческу де Медичију, посветио збирку мадригала 1558. године. Ови подаци указују да је упркос релативној изолованости у Арецу, био добро повезан са водећим уметничким и аристократским личностима тог доба. Паоло Аретино је преминуо у Арецу 1584. године.

Каријера овог аутора везана је за цркву Санта Марија дела Пјеве и катедралу у родном граду, у којима је обављао низ дужности. Његов композиторски опус, тачније релативно мали број дела која су до данас сачувана, потиче из јасно омеђеног периода, између 1544. и 1569. годне и обухвата две књиге мадригала, једну збирку химни, једну збирку Магнификата, као и три збирке посвећене делима за Страсну седмицу, односно за службе од Великог четвртка до Ускршње недеље.

Централно место у литургијама током Страсне седмице зазимале су службе Тенебра, које су се изводиле током Пасхалног, то јест Светог тродневља – на Велики четвртак, петак и суботу. Употреба полифоније у овим службама први пут је забележена крајем 15. века, да би у првој половини наредног века била присутна најпре као импровизациона, а у другој као органичена, строго прописана пракса. Прва сведочанства о коришћењу вишегласја потичу из Фиренце, када је била усмерена на респонзоријуме, а штампана издања Отавијана Петручија у Венецији, указују и на њено убрзано ширење. У том контексту треба посматрати и појаву збирки тужбалица и респонзоријума Паола Аретина које су објављене у размаку од две године, 1544. и 1546, и које су као такве представљале прве (данас познате) штампане збирке респонзоријума за Страсну седмицу.

Ове композиције су написане за четворогласни слог, а стил је много прочишћенији од густе, имитационе полифоније франко-фламанских аутора и указује на тежњу да се текст боље разуме, што ће бити једна од најважнијих одредница будућег Тридентског концила. Његов језик је модалан, са повременом употребом хроматике и дисонанци, како би се нагласиле речи од посебног значаја.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић