Пијанизми Балкана – Томрис Озиш

Турски пијанизам 20. века обележило је више значајних имена која су превазишла границе ове земље и стекла релевантну афирмацију на Западу. Успорен процес подизања квалитета пијанистичког образовања у Истанбулу и Анкари, који је потрајао и кроз другу половину прошлог века, условио је да бројни талентовани музичари, по стицању основних знања у домовини, студије наставе у европским земљама, посебно захваљујући специјалним програмима стипендирања иза којих је стајала турска влада. Један број пијаниста се, по дипломирању у иностранству, определио да остане у новој средини која им је пружала више услова за професионални развој, док су се други враћали у Турску и започињали своје педагошке праксе, а појединци и извесне концертне каријере, већином локалног карактера и домета. Мањи број уметника је, ипак, успео да премости своје животно усидрење у домовини са мање или више развијеним концертним праксама на интернационалној сцени. Једна од таквих је била и Томрис Озиш, данас готово заборављених турских пијанисткиња која је професионално деловање везала за своју земљу, остваривши не само у њој завидну пијанистичку каријеру.

Пијанисткиња ватреног темперамента, окренута литератури класицизма, романтизма и раног 20. века, зенит своје каријере остварила је током 60-их и 70-их година прошлог века, да би је здравствено стање приморало да 1982, у својој 47. години, на врхунцу зрелости, напусти концертни подијум и током наредне четири деценије посвети се педагогији. Будући да није остварила комерцијалне студијске снимке, име Томрис Озиш највероватније би било заборављено да Идил Бирет, легендарна турска пијанисткиња, није чула живи снимак начињен на једном њеном концерту – у питању је била Бурлеска Рихарда Штрауса – те одушевљена њеним пијанизмом, иницирала објављивање свих сачуваних тонских записа живих наступа Томрис Озиш. Тако је 2017. године, у издању независне дискографске куће IBA (Idil Biret Archive) светло дана угледало пет компакт-дискова махом концертантне, али и солистичке музике. Откривајући блиставу уметност која се очито налази међу врхунцима турског пијанизма, ови снимци истовремено сведоче о парадоксу да је управо једна од најузбудљивијих турских пијанистичких поетика могла умало бити заувек изгубљена, док релативно слаб квалитет публикованих аудио записа само оставља простор за жал што нису забележени у професионалним условима.

Рођена 1935. у Истанбулу, Озиш је клавир почела да учи са пет година у Измиру, у приватној школи Селахатина Гектепеа, а потом и Мадам Ван дер Ровер, једне од клавирских педагошкиња које су, попут једног броја странаца са Запада, утемељивали пијанистичко образовање у Турској. Како је у биографији наводила, Томрис Озиш је одрастала уз снимке Игњаца Падеревског које јој је отац пуштао на грамофону. Године 1952. уписује се на Измирску музичку школу, претечу Конзерваторијума који ће бити основан 1958. као трећи у Турској – након Истанбулског и Конзерваторијума у Анкари, ступивши у класу Серида Барласа. Судбоносни тренутак, међутим, означио је сусрет са, ни мање ни више него великим немачким пијанистом Вилхелмом Кемпфом за време његовог гостовања у Измиру, који је чувши младу пијанисткињу препоручио наставак њеног школовања у Минхену. Добивши стипендију владе Турске, на минхенској Државној музичкој академији, Томрис Озриш ступа у класу Росл Шмид, једне од вероватно најбољих немачких пијанисткиња из генерације рођене почетком 20. века, где дипломира 1960. Следец́е године пијанисткиња се враћа у Турску у којој убрзо започиње концертну праксу, привлачећи пажњу првенствено као солисткиња са домаћим оркестрима – Председничким симфонијским оркестром, Истанбулским државним симфонијским оркестром и Измирским државним симфонијским оркестром, односно наступајући под диригентским палицама данас легендарних турских диригената попут Џемала Решита Реја, Хикмета Шимшека, Орхана Барласа, Фердија Штацера, Гирера Ајкала и других. Почетак каријере Томрис Озриш поклопио се тако са временом у којем је еманципаторска културна политика Турске подстицала развој класичне музичке сцене на домаћем тлу, стварајући контекст у којем су домаћи уметници солидну концертну делатност могли да заснују и у оквирима домовине. Већ од 1960-их Томрис Озиш, међутим успева да паралелно оствари наступе и у Немачкој, као и неколико других европских земаља, а одлази и на турнеју по Сједињенима Америчким Државама. Након живота који претежно проводи у Истанбулу и Анкари, пијанисткиња се 1968. године враћа у Измир где 1970. започиње са педагошком праксом на Конзерваторијуму. Ипак, занимљиво је да током ове деценије Томрис Озиш акценат поставља на концертну праксу, што имајући у виду њене изузетне способности о којима сведоче тадашњи тонски записи, има пуно оправдање. Управо из овог периода потичу њени најбољи сачувани снимци, између осталог и солистичке музике Бетовена, Менделсона, Шопена, Дебисија и Брамса. Они данас посредују пијанизам који се у свом изразу приближава немачкој стилистици свирања, чврстих фраза и строгог ритма.

Седамдесете године прошлог века означиле су пун замах концертне праксе ове пијанисткиње која је поред рада на Државном конзерваторијуму у Измиру, две године радила и на Одсеку за музикологију Универзитета Еге у овом граду, држећи и приватне часове за надарену децу и студенте. Године 1979, док се припремала за концерте у новој сезони, доживела је наизглед пролазну повреду ока. Испоставиће се да је ова незгода продуковала трајан губитак вида десног ока, али је упркос упозорењу лекара, Озиш наставила је да држи концерте. Иако делује готово невероватно, у оваквом стању 1982. године, свирала је Листов концерт два дана заредом у Измиру. Суочена са ризиком да изгуби и лево око, престала је да држи концерте у 47. години. То је био коначан крај једне кратке, али блиставе каријере која би несумњиво остварила далеко веће домете и афирмацију, те извесно дочекала студијско реализовање бројних тонских записа и улазак у 21. век. Томрис Озиш, је међутим, била приморана да сцену замени педагошким позивом, те да наредних четрдесет година, све до смрти 2022, професионално остварење пронађе у овој улози.

Додаћемо да је у једном осврту, критичар Серхан Балиден уметност пијанисткиње описао следећим речима: „Наступи Томрис Озиш комбинују најлепше и најтраженије квалитете клавирске уметности: продор у душу музике, бриљантну и непоколебљиву виртуозност, темперамент и природност у њеном педантном и перфекционистичком свирању.”

Аутор Стефан Цветковић