понедељак, 02.02.2026, 22:30 -> 14:01
štampajИмагинарна едиција
Вилијам Гатри: Историја грчке филозофије – Софисти (1)
У емисији Имагинарна едиција, од 2. до 6. фебруара, можете слушати делове књиге Вилијама Гатрија „Софисти”, која представља трећи том његове „Историје грчке филозофије”.
Вилијам Кит Чемберс Гатри (1906–1981) био је шкотски филозоф и класичар, британски академик и професор на Кембриџу, а најпознатији је по својој шестотомној Историји грчке филозофије, чије је делове објављивао од 1962. године до смрти. У овом свом, слободно се може рећи – животном делу, за које је добио значајна признања, следио је традицију Френсиса Макдоналда Корнфорда верујући да античке филозофе треба читати и тумачити у односу на њихову историјску позадину, а не у контексту целокупне историје филозофије. Како у свом предговору пише Гатри: „Софисте је немогуће посмтрати изоловано од света у којем су живели, од писаца попут Тукидида, Еурипида и Аристофана, нити од говорника, иако би, из очигледних разлога, требало спречити да овај том прерасте у историју грчке књижевности... Без одступања од циљева историчара, могу се надати да веза која уједињује грчке политичке и друштвене идеје са помирењем слободе и реда у савременом свету никада неће бити прекинута”.
У емисијама које можете пратити од понедељка до петка, аутор ће показати како уобичајена представа о софистима као путујућим учитељима, критикованим због наплаћивања својих услуга (трговања „мудрошћу”), релативизма, због тога што су углавном били страног (неатинског) порекла и тако даље, уопште није тако једноставна, па ни сасвим истинита. Преиспитујући њихове ставове о номосу и фисису, правди и законима, моралу и политици, као и реторику којом су се служили, Гатри показује да оно што се може наћи у списима софиста коинцидира са знатно модернијим и напреднијим филозофским идејама него што се обично мисли.
Текст је део ауторове књиге Софисти која је објављена 1971. године у издању Даунинг колеџа у Кембриџу.
Превео с енглеског језика Душан Јанић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Иван Миленковић.
Коментари