Музика вива – Дела Џејмса Макмилана и Томаса Адес

Томас Адес је од деведесетих година прошлог века активан као пијаниста, диригент и композитор. Пробој на међународну сцену, направио је 1999, након освајања Громајер награде, за чим су уследиле поруџбине водећих светских фестивала и музичких институција. Снимци његових дела освајали су престижна признања попут Ехо класик и Грамофон награде, Дијапазон д'Ор, Гремија и других, а дела су му овенчана и наградама „Ернст фон Сименс", „Леони Сонинг", „Тору Такемицу" и другим.

На почетку емисије чућете његову симфонију Анђео уништења из 2020. године. Ово је друго остварење у Адесовом опусу инспирисано истоименим филмом Луиса Буњуела. Након опере која је своју премијеру имала 2016. године на Фестивалу у Салцбургу, аутор је приредио и симфонију, базирану на музичком материјалу из опере. Четири става носе називе Уласци, Марш, Љубавници и Валцер, а захваљујући сугестивности Адесове музике, у њима се може пратити радња Буњуеловог филма, у којем гости из високог друштва долазе на забаву, али не успевају са ње и да оду.

Потом ћете чути и Адесов Виолински концерт, једно од дела које су овом аутору донеле светску славу. Написан 2005. године за Ентонија Марвуда, овај концерт је оригинално имао наслов „Концентричне путање“. Састоји се од три става, од којих је средишњи најдужи и емоционално најинтензивнији. Први, под називом Прстенови, одликује се нестабилним хармонијама и хроматиком, подсећајући на Виолински концерт Ђерђа Лигетија. Средишњи, лагани став под називом Путање, формално је замишљен као чакона, у којој се изнова понавља хармонски низ, док однос солисте и оркестра прати путању од напетости ка смирењу. Завршни став Кругови је разигран и ритмички упечатљив, подсећајући на радове Игора Стравинског, уз финале које доноси осјећај разрешења и ведрине.

Емисију ће заокружити композиција Сунце је играло Џејмса Макмилана. Вероватно најпознатији шкотски савремени композитор, снажног религиозног усмерења, написао је ово дело као поруџбину португалског светилишта у Фатими, поводом 100 година од како је троје деце, у визији, наводно видело жену која се представила као „Госпа од Розарија“. Пар дана након овог указања, на хиљаде у међувремену окупљених људи видело је на том месту „сунце како игра, мења боје и креће се према земљи“. Поводом годишњице овог „чуда Сунца“, Макмилан је компоновао вокално-инструметнално дело у којем користи латински, португалски и енглески језик, симболично представљајући различите аспекте овог догађаја. Дело је написано за соло сопран, хор и оркестар и у њему аутор покушава да створи екстатичну звучну фреску у којој се спајају мистично искуство појединца и колективно чудо мноштва.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић