Олег Аронсон: Трансцендентални вампиризам (2)

Олег Аронсон сматра да роман Брема Стокера „Дракула” (1897) представља једно од кључних дела двадесетог века, макар због тога што је доживело највећи број филмских адаптација, те настоји да открије у чему је тајна његове задивљујуће популарности. Будући да разлог не може бити егзотичност и ексцентричност главног јунака, јер је таквих јунака много, као ни Стокеров ненарочити списатељски таленат, аутор покушава да успех „Дракуле” посматра у „чудном сплету околности које су пратиле рађање и живот овог романа и које су одредиле онај јединствени доживљај његових читалаца, који бројне драматизације и филмске адаптације настоје да репродукују”.

Роман „Дракула” Брема Стокера је „феномен филма пре филма”; то је роман у којем је филм не само антиципиран, већ је у целини и сасвим подређен другачијој логици слика, оној коју чак ни сам филм неће успети одмах да савлада. Дакле, само Стокерово писмо се може назвати протокинематографским, писмом које „предосећа” нова изражајна средства за која тада још нису постојале потребне технологије. Потом ће бити речи о коинциденцији „Дракуле” са Фројдовим и Бергсоновом теоријским радовима, са геополитиком и теоријом раса, као и са имунологијом и алергологијом тога доба. Најзад, враћајући се на питање Стокеровог писма, Аронсон објашњава однос између писања и вампиризма: „овде опозиција живот–смрт, из које се рађају технике задржавања живота у записима (култ стварности и њеног приказивања), бива избрисана; она више није опозиција, већ чудан однос не-живог и не-мртвог, у којем се и налази сфера писања. И овде треба јасно разграничити да не-живо није мртво и да не-мртво није живо, да су живот и смрт културне (научне, филозофске) апстракције, а да је материја живота (сам живот, несводив ни на какве представе о животу) управо та неразлучивост између не-живог и не-мртвог ”.

Текст је преузет из ауторове књиге „Снага лажи – искуства неполитичке демократије”, коју је 2017. године објавио издавач Фаланстер из Москве.

Превели с руског Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.
Читао је Жељко Максимовић.
Уредница циклуса Тања Мијовић и Иван Миленковић.