Музички свет Е. Т. А. Хофмана

Криза у Пруској краљевини, изазвана ратним поразима за време Наполеонових ратова, за Е. Т. А. Хофмана је представљала прилику да се удаљи од професије правника и државног бирократе, која му је била предодређена, и да потражи остварење у музичком позиву. Године 1808. Хофман је успео да добије место директора опере у Бамбергу, након што је испунио задатак да у року од две недеље напише оперу на задати либрето. Ипак, вишегодишњи рад у Бамбергу није испунио његова очекивања: позориште је често било у финансијским тешкоћама, а сам Хофман није успео да успостави стабилан однос са музичарима и морао је да напусти диригентски пулт. Незадовољан ограниченим могућностима које му је позориште нудило, Хофман је у међувремену држао часове музике и писао критике за лајпцишке Опште музичке новине, стекавши шире признање јавности. У последњим годинама боравка у Бамбергу, интензивира и своју књижевну активност. Музички врхунац Хофманове каријере у Бамбергу представља сценско дело Дирна, компоновано на либрето грофа Јулијуса фон Зодена, писца, политичара и предузетника, уједно и оснивача позоришта у овом баварском граду. Мелодрама Дирна премијерно је изведена 1809. године уз изразито позитивне реакције публике, а потом је постављан и у другим градовима немачког говорног подручја, укључујући Салцбург и Нирнберг. Реч је о делу које се налази између говорног театра и опере и које, поред вокалних нумера, садржи и низ инструменталних интермеца намењених потцртавању психолошких преображаја ликова и драмских ситуација. Радња је заснована на егзотичној причи – у поднаслову стоји „индијска мелодрама”, отетој жени, Дирни, коју њен отмичар набоб Зами силује и приморава да му роди двоје деце. Обешчашћена она не може да се врати свом законитом мужу Ганги, иако јој он опрашта, већ Брамин великосвештеник инсистира да она жртвује децу како би окајала своје грехе. У последњи час, њу и њену децу спава велики могул, који њеног отмичара баца у затвор и враћа Дирну њеном мужу.

Упркос оријенталној тематици, Хофман не посеже за дескриптивним музичким средствима, осим у ограниченој употреби триангла и звона у увертири и плесном интермецу; хор Брамана обликован је у четворогласном слогу, у маниру световне кантате, а посебно плене музичке минијатуре утиснуте у ток говорних дијалога. Крај мелодраме Хофман користи како би дело приближио опери, конципирајући га готово као оперски финале, са завршним наступом хора.

Аутор Срђан Атанасовски