Паолo Вирнo: Небиће у Платоновом ƒ„Софисти” (2)

Први велики и сложени текст о негацији Платонов је „Софист”. Две ипо хиљаде година прошло је од када је тај текст написан, а време га није ни начело. Наравно да је Платонова генијалност томе допринела, али има нечега и у самој негацији што је чини загонетним проблемом и, несумњиво, једним од највећих филозофских изазова. Шта, дакле, кажемо када кажемо "не"? На шта се односи то "не"? Већ у самом начину на који је питање постављено налази се проблем: ако је "не" исто што и "није", а ако "није" значи што и "ништа", онда је питање "на шта се односи 'не'?" заправо немогуће питање јер "ништа" измиче сваком односу: не може се бити у односу ни са чим. У односу су, дакле, само два "јесте", док "јесте" и "није" то не могу бити јер "није" поништава сваки однос. Однос ако га, преко појма "хетерон" не успоставља на чудан, једва мислив начин. Дакле, када кажемо "не" рекли смо нешто, а не ништа. Но, ето новог проблема: да ли се "ништа" уопште може означити, да ли се томе "ништа" може дати име, или је потпуно бесмислено тражити име за "ништа", те, самим тим, ни реч "ништа" не означава ништа, иако сама реч јесте нешто.

Велики италијански филозоф Паоло Вирно виртуозно се поиграва онтолошким питањима и не само да не бежи од парадокса, већ га упошљава кад год може. Утолико је вртоглаво његово увођење Жана Пијажеа у истраживање негације, односно онтогенетска инспирација која настоји да прозре шта деца кажу када кажу "не". Испоставља се да је дечје разумевање тога "не" само по себи филозофско, те ћемо, верује Вирно, боље разумети Платовог „Софисту” ако разумемо шта је дете рекло када је рекло "не".

С италијанског превела Сенка Јевтић
Читао је Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић