Музички свет Е. Т. А. Хофмана

Рођен је као Ернст Теодор Вилхелм Хофман 24. јануара 1776. године у пруском Кенигсбергу, данашњем Калињинграду. Хофман заузима јединствено место у историји романтизма као стваралац који је истовремено деловао као писац, композитор и музички критичар. Иако је у историји остао упамћен пре свега по својим књижевним делима, Хофман је свој стваралачки идентитет у великој мери везивао за музику и дуго је веровао да ће управо као композитор стећи трајно признање. Упркос томе, Хофмановом музички опус је током 19. века готово у потпуности потиснут у заборав, док су његови критички текстови, нарочито о Бетовену и Моцарту, наставили да живе као важан део романтичарске музичке естетике. У овом циклусу емисија обратићемо се Хофману пре свега као композитору, настојећи да његов опус осветлимо изван сенке његове књижевне славе. Циклус започињемо сегментом опуса овог аутора који никада није у потпуности нестао из извођачке праксе, а то је његова духовна музика. Чућете Miserere, дело у којем се на нарочито јасан начин преплићу контрапунктска дисциплина и унутрашња драматика. Иако из протестанске породице, Хофман се одлучио да компонује на латинском језику, те за своје дело користи одломак псалма, при чему се истиче пажљиво осмишљеном прозодијом, поштовањем музичке дикције и праћењем значења текста. Заокруженост дела постигнута је финалном фугом која се ослања на тему уводног става, Miserere mei, Deus, док је у централним ставовима изражена употреба фригијског модуса, чиме се и на звучном плану остварује архаична, средњовековна представа црквене музике на којој је генерација романтичарских музичких писаца инсистирала. На плану оркестрације посебно плени став Asperges me, где се посебан тонски ефекат реализује контрастом ниског регистра гудача са високим регистром дрвених и лимених дувачких инструмената.

Природа црквене музике и уметност хорског става биле су неретка тема у Хофмановим музичко-критичким написима. У тим текстовима Моцарт заузима посебно место као идеал музичке уметности, композитор у чијем се делу, према Хофману, на јединствен начин спајају јасноћа форме, унутрашња нужност и узвишени духовни израз. Из поштовања и дивљења, Хофман је 1809. године почео да користи песудоним Е. Т. А. Хофман, говорећи да је А у његовом имену Амадеус, омаж Моцарту. И поред тога што је приватно задржао своје пуно породично име, у данашњој историографији књижевности, уметности и музике остаје познат управо као Е. Т. А. Хофман.

У другом делу емисије чућете једно од најпознатијих и у том периоду најизвођенијих Моцартових духовних дела – Крунидбену мису KV 317, која обједињује свечаност, сажетост форме и изразиту хорску реторику. Конципирана у Це-дуру, ова миса је настала 1779. године и врло брзо је стекла изузетну популарност, нарочито на бечком двору и у свечаним литургијским приликама. Управо због честе употребе на крунисањима и другим церемонијалним богослужењима добила је надимак под којим је данас најчешће позната.

Аутор Срђан Атанасовски.