Уметност интерпретације – Београдски дувачки квинтет

Емисија је посвећена једном од наших најзначајнијих камерних састава, Београдском дувачком квинтету, активном од 60-их до 90-их година XX века.

Овај ансамбл основан је 1964. године и чинили су га истакнути солисти тог времена: флаутиста Миодраг Азањац, обоиста Егон Готвалд, кларинетиста Ернест Ачкун, фаготиста Марјан Болфан и харниста Стјепан Рабузин.

У границама тадашње Југославије, ансамбл је стекао репутацију једног од најзачајнијих камерних састава, познат по изузетној усвираности, лепоти звука и прецизности интерпретације. Како наводи Милена Пешић у једној критици из 1984. године, то је „ансамбл одличних музичара чији појединачни квалитети и подређеност заједничком звуку, већ годинама представљају образац преданог неговања и посвећености камерној музици”.

На њиховом репертоару су се налазила дела најразличитијих стилских оријентација – од барокних остварења, до дела савремених стваралаца посвећених управо овом саставу. Београдски дувачки квинтет је континуирано и ентузијастично промовисао савремену српску музику, те су први извели и снимили бројна дела композитора као што су Петар Коњовић, Милан Ристић, Дејан Деспић, Душан Радић, Енрико Јосиф, Зоран Христић и други.

Од оснивања, ансамбл је учествовао на најзначајнијим смотрама савременог домаћег стваралаштва као што су Музички бијенале у Загребу или Београдске музичке свечаности, а наступао је и у великом броју европских земаља.

Ансамблу је 1970. године уручена Октобарска награда града Београда, а 1973. и награда Удружења музичких уметника Србије. Њихове интерпретације забележене су на бројним издањима ПГП РТБ-а, укључујући антологијске снимке камерне музике југословенских аутора.

Овај састав је поставио високе стандарде за камерно музицирање дувача на Балкану, а о томе сведочи критика Владана Радовановића, под називом „Један квинтет као мајсторско дело” објављена у „Борби” 1971. године. У свом тексту, Радовановић пише: „Београдски дувачки квинтет, састављен од мајстора свог инструмента, израстао је у један од најсавршенијих ансамбала у земљи. Он није само извођачко тело које реализује постојеће композиције, већ које иницира и настајање нових. Блиско је помисли да једно дело надахњује стварање другог. Драгоцени изузетак је да извођачко тело својим извођењем надахњује на дело. У том случају као да звук прозвучалих композиција постаје секундаран, а из њега се издваја, апстрахује онај звук који представља звучање самог квинтета. Има бриљантних извођења која се служе делом да би истакла себе. Извођења Београдског дувачког квинтета идентификују се са композицијама које се изводе ослобађајући нас непријатне стрепње над тим шта ће јој се догодити у следећем тренутку слушања. Ослобођеност од тешкоћа у савладавању техничких проблема давала је изузетну прозрачност и ставовима извођачки, иначе веома сложеним”, закључује Владан Радовановић.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић