Жене у музици

Живот Аврил Колриџ-Тејлор испунио је скоро читав двадесети век. Рођена је 8. марта 1903. године у Лондону као Гвендолин Колриџ-Тејлор, а одрастајући у музичкој породици – уз оца истакнутог композитора Семјуела Колриџ-Тејлора и мајку надарену соло певачицу – од најранијег детињства показивала је посебан таленат за извођење и компоновање музике. Већ као дванаестогодишњакиња написала је прво дело, соло песму Збогом, лептиру и добила стипендију за студије композиције, дириговања и клавира на Тринити колеџу, где је, између осталих, учила код Гордона Џејкоба, Хенрија Вуда и Алберта Коутса. Музичку каријеру започела је као певачица изводећи очева вокална остварења, а представљала је и своја дела, најчешће соло песме и кратке клавирске комаде. Критичари су истицали да „млада уметница има непроцењив дар за обликовање мелодија” и да је јасно да је „наследила велики таленат од оца”. Наиме, статус Семјуела Колриџ-Тејлора на музичкој сцени Енглеске с краја деветнаестог и почетком двадесетог века омогућио јој је бројне прилике, али ју је истовремено доводио у ситуацију да су је често поредили са оцем. Упркос томе, наставила је да гради сопствени пут, пишући и изводећи своја дела. Године 1924. ступила је у брак са Харолдом Дашвудом, али су је несугласице довеле до спознаје да се не налази на правом путу. Напустила је породични дом, променила име у Аврил и одлучила да свој живот у потпуности посвети музици. Како би се супротставила мишљењу да признања која је добијала као композиторка потичу од њеног оца и презимена Колриџ-Тејлор, Аврил је објављивала дела и под псеудонимом Питер Рајли.

Као диригенткиња дебитовала је 1933. године у Ројал Алберт холу у Лондону; била је прва жена која је дириговала Оркестром Краљевских маринаца, а често је наступала као гостујућа диригенткиња Лондонског симфонијског оркестра и Симфонијског оркестра Би-Би-Сија. Занимљив је и податак да је и сама основала и водила Симфонијски оркестар Колриџ-Тејлор са циљем пружања подршке музичарима током Велике депресије која је задесила Европу у четвртој деценији двадесетог века.

По окончању Другог светског рата, Колриџ-Тејлорова је била погођена слабим занимањем енглеске јавности за њена дела и одбијањем Би-Би-Сијевих ансамбала да их изводе, па је своја интересовања окренула ка иностранству. Првобитно је планирала пут у Америку, али је због ратних последица њена турнеја била отказана. Уместо тога, прихватила је понуду и 1952. године отпутовала у Јоханесбург. Испрва јој се чинило да ће јој наступи и промовисање дела у Јужној Африци донети признање којем је тежила у Енглеској, будући да су њена дела емитована на радију имала топао пријем, а била је ангажована и као диригенткиња. Тада је још увек била неутрална према јужноафричком систему апартхејда, а доживљавана је као „белкиња европског порекла”. Међутим, пошто је јужноафричка влада убрзо открила њене афричке корене, сви ангажмани су јој били повучени. Ово искуство је дубоко утицало на њен живот, и Аврил је постала снажна заговорница борбе против апартхејда, боркиња за расну равноправност и друштвену правду. Сама је истакла да је „осећала велику срамоту због онога што сте догодило у вези са питањем боје коже”, те да је држала у тајности разлог свог боравка у Јужној Африци, скривајући истину чак и од пријатеља.

Иако је на почетку каријере изгледало као да ће постати једна од најцењенијих музичарки Британије, чија су дела углавном наилазила на позитиван пријем, те да ће се профилисати као истакнута диригенткиња, Аврил Колриџ-Тејлор никада у потпуности није закорачила у главне токове енглеске и европске музике двадесетог века. Временом су њена дела пала у заборав, а недостатак подршке за њен рад донео јој је велико разочарање. Упркос томе, како наводе извори, увек је била сталожена: „Никада немојте да вас обесхрабре критике, чак и ако то значи да ћете чекати годинама да стекнете право признање... Ако одложите перо само зато што су неки критичари написали заједљиве примедбе о нечему што сте сматрали својим ’ремек-делом’, тиме признајете себи и другима да сте неуспех.”

У последњим годинама живота Аврил Колриџ-Тејор је била посвећена промовисању дела свог оца, а 1979. године објавила је монографију Наслеђе Семјуела Колриџ-Тејлора. Преминула је 21. децембра 1998. године у Сасексу.

Слушаћете композиције: За Ејприл, Из брдских предела, Клавирски концерт у еф молу, Пејзаж Сасекса, Валс Каприс, У знак сећања: за Краљевско ваздухопловство, Прелудијум „Комет“, као и остварење У знак сећања – Ларго за оркестар.

Уредница Ирина Максимовић Шашић