Мајстори барока

Рођен 1606. године у малом италијанском месту Фосомбронеу, у Умбрији, Субисати је стасавао у средини која је била снажно прожета музичком традицијом. Његов стриц Ђулио, капелмајстор римске Базилике Санта Марија ин Трастевере, био је тај који је препознао таленат младог Субисатија и од кога је добио своја прва музичка знања. Са петнаест година, Субисати је постао члан капеле Базилике Санта Марија Мађоре, а његов брзи успон међу најуспешније римске виолинисте сведочио је о његовој виртуозности. Свирао је у ансамблу Цркве Сан Луиђи деи Франчези и учествовао у бројним продукцијама чувеног Театра породице Барберини, а његово мајсторство било је цењено и у салонима Пјетра дела Вале. Сва та искуства обликовала су Алдебранда Субисатија као младог музичара који је био „изложен најпрефињенијим токовим ранобарокне италијанске естетике”.

Средином 17. века, пут га води далеко од Италије – све до хабзбуршких земаља. Године 1641. добија место музичара у оркестру на двору у Пасау, а потом 1644. и на двору у Бечу. Након тога, 1645. године одлази у Варшаву, на двор краља Владислава IV, а потом и 1650. на двор краља Јана II Казимира, где је добио титулу senior musicus и примао једну од највиших музичарских плата у то доба. У Пољској остаје све до 1654. године, када се, уз званичну сагласност краља, враћа у свој родни град и преузима улогу учитеља виолине за локално племство. У Фосомбронеу остаје до краја свог живота. 

О каснијем животу овог аутора, након повратка из Пољске, не постоји пуно сачуваних података, а са натписа на његовој надгробној плочи сазнаје се још један занимљив податак – да је био и дворски музичар Кристине, краљице Шведске. Након што је 1655. године абдицирала и дошла у Рим, ова изузетно активна покровитељка уметности обилазила је бројне италијанске центре, те се претпоставља да је тада имала прилике да чује Субисатијеве наступе. 

Ауторка: Саша Тошковић