Музика за Фигара, севиљског берберина

У завршној, четвртој емисији циклуса посвећеног музичким остварењима проистеклим из адаптација комедија из трилогије француског драматурга Пјера-Огистена Карона де Бомаршеа о лукавом слуги Фигару, слушаћете дела Венцела Седлака и Микелеа Карафе.

Севиљски берберин Ђоакина Росинија постао је током прве половине деветнаестог века једно од најпопуларнијих и најраспрострањенијих дела италијанске комичне опере. Његове мелодије убрзо су прешле границе позоришта и заживеле у бројним обрадама и транскрипцијама намењеним кућном музицирању и камерним ансамблима. Таква пракса била је нарочито развијена у Бечу и у немачким музичким центрима, где су се опере прилагођавале за мале саставе дувача, познате под називом хармонимузик. Једна од најуспелијих и најпознатијих таквих адаптација потиче из пера чешког кларинетисте и композитора Венцела Седлака. Седлак је био истакнути члан и касније капелмајстор дворске дувачке капеле кнеза Лихтенштајна у Бечу, а током три деценије важио је за водећег мајстора транскрипција опера и балета за хармонимузик.

Поред бројних оперских адаптација које су директно следиле Бомаршеове текстове, лик Фигара наставио је свој књижевни и сценски живот и изван оригиналних предложака. Такав је случај са опером Два Фигара италијанског композитора Микелеа Карафе, компонованом на либрето Феличеа Романија према истоименој комедији Оноре-Антоана Ришоа Мартелија. Карафа, рођен у Напуљу 1787. године, стварао је као настављач напуљске белканто школе, у сенци Росинија и Белинија, уносећи у свој стил лакоћу мелодијског израза и једноставну, прозрачну оркестрацију.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић