Музеј звука – Напуљски мадригали

На свом најновијем издању за дискографску кућу Наив, ови уметници су покушали да осветле узбудљив и виталан свет мадригалистичке традиције, у периоду последњег великог успона ове форме, кроз радове данас готово заборављених аутора. Име албума, које би се могло превести као „необична или екстравагантна мисао, односно идеја” преузето је од назива истоименог мадригала Шипионеа Лакорче, који одлично илуструје музичку праксу у Напуљу тог доба. Наиме, у то време музика у Напуљу се развијала под снажним утицајем необичног и смелог стила Карла Ђезуалда да Венозе, препознатљивог по смелим хармонијама, хроматици и екстремној емоционалној експресивности. Албум који вечерас представљамо, сведочанство је да овакви поступци нису били само карактеристични за Венозина дела, већ и читаву напуљску школу, која је пригрлила овај револуционалрни, хиперекспресивни, театрални и узбудљиви стил.

Композиције аутора као што су Алфонсо Фонтанели, Томазо Печи, Винченцо Мачедонио, Ђовани дел Турко, Бернардо Болоњини, Крешенцо Салцили, Ђовани де Мак, Еторе дела Мара, Антонио Деметрио и данашњем слушаоцу могу звучати авангардно, са оштрим дисонанцама које настају као последица често коришћене хроматике или намерно неразрешених интервала. Применом ових поступака, стварао се музички ток који делује нестабилно, променљиво, који изазива неспокој, јер не доноси разрешење или јасно тонално упориште. Уметнички, ова дела представљају можда и најбољи музички пример уметничког маниризма – тог прелазног стила између ренесасне и барока, у којем познате форме добијају необичне карактеристике, машта постаје неспутана техничким ограничењима, а уметност престаје да буде израз узвишене равнотеже и лепоте, већ пут ка узбудљивом, мрачном, пулсирајућем свету људске душе и подсвести.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић