Уметност интерпретације – Виолончелиста Анер Билсма

Слушаћете како један од пионира историјски информисаног извођења, заслужан за афирмацију барокног виолончела изводи дела Јохана Себастијана Баха, Луиђија Бокеринија, Карла Филипа Емануела Баха и Јозефа Хајдна.

Рођен 1934, Билсма је студије завршио на Краљевском конзерваторијуму у Хагу, а светско призање стекао је након победе на такичењу „Пау Казалс” у Мексику, 1959. Каријеру је започео као први виолончелиста Краљевског консертхебау оркестра, да би се од 1968. године фокусирао на своју солистичку каријеру. Иако је током студија свирао на класичном виолончелу, током шездесетих година преоријентисао се на барокно виолончело, постајући један од пионира „Холандске барокне школе”. Заједно са флаутистом Франсом Бригеном и чембалистом Густавом Леонхардом чинио је „триумвират” инструменталиста који су промовисали аутентичне извођачке праксе, наступајући на бројним концертима и дискографски бележећи дела из барокне епохе.

Поред наступа са овим уметницима, Анер Билсма је 1989. године био један од оснивача камерног ансамбла Ларкибудели, са којим је такође интерпретирао барокни камерни репертопар.

У његовој дискографији, најбројнија су управо дела из ове епохе, као и из периода класицизма, попут концерата за виолончело Карла Филипа Емануела Баха, Јозефа Хајдна, те већег броја композиција Луиђија Бокеринија. Ипак, некад се враћао и савременом виолончелу, интерпретирајући дела ауотра из XX века, попут Паула Хиндемита и Оливјеа Месијана.

Анер Билсма је током читаве каријере избегавао да користи челичне жице, опредељујући се радије за цревне и инсистирајући „да су челичне жице те које су старомодне”. Тако је добијао знатно топлији тон, богатијег тембра обојеног већим бројем аликвотних тонова него што су производиле металне жице.

Његов интерпретативни стил је био револуционаран за то доба, а одликовао се спојем темељног научног истраживања и спонтаног музичког изражавања. Анер Билсма је инсистирао на формирању музичких фраза по узору на говорне, са јасном артикулацијом и пунктуацијом. Он је често користио нон-легато, стварајући мале паузе између тонова, како би омогућавао фрази „да дише”. Томе је доприносио и суптилни рубато, који је користио на такав начин да не наруши ритмички интегритет дела, али да нагласи реторички важне тренутке. Резултат је било извођење које је критика описивала као спонтано и енергично, лепршаво и јасно, у којем се избегава „клиничка савршеност”, већ дозвољава музичкој мисли да стане у први план.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић