Мајстори барока

О раном животу Георга Муфата, рођеног 1653. године у граду Межев у Савоји, не постоји много прецизних података. Познато је да је као дете показивао велики музички таленат и да је између десете И шеснаесте године боравио у Алзасу, а потом у Паризу, где је учио композицију код Жан-Батиста Лилија и свирао у његовом ансамблу. Следећи записи одводе нас назад у Алзас, где је Муфат студирао на језуитском колеџу, да би након што је рат постао неизбежан, отишао у Беч, где је завршио школовање. На бечком двору нашао је покровитеља у цару Леополду Првом, али никада није добио званично именовање. Потом га је 1677. пут најпре одвео у Праг, а наредне године и у Салцбург, где је преузео дужност оргуљаша и камерног музичара у служби салцбуршког надбискупа, коју је обављао све до 1681. године.

Почетком осамдесетих година 17. века, Муфат је отишао у Рим како би усавршио свирање оргуља код Бернарда Пасквинија, једног од највећих чембалиста и оргуљаша свог времена у Европи. Тамо је упознао Арканђела Корелија чија музика је знатно утицала на његово касније стваралаштво. У јесен 1682. вратио се у Салцбург, и ту остао све до смрти надбискупа, пет година касније. Након тога, Муфат одлази у град Пасау, где је 1690. године дошао на позицију капелмајстора бискупског двора. На овом намештењу остао је све до своје смрти, 1704. године.

Опус Георга Муфата обухватају најпре инструментална остварења, намењена различитим саставима. Кончерта гроса, која представљамо у емисији, верно представљају прави пример Муфатовог стила – са свим карактеристикама и елементима које је аутор асимиловао на својим путовањима кроз Европу. Управо у Италији, у римским књижевним салонима у којима су Корели и Пасквини изводили музику, Муфат је добио инспирацију за компоновање ових остварења.

Скоро сва музика Георга Муфата сачувана је у оригиналним штампаним издањима, чији вишејезични предговори показују да је себе сматрао „пиониром у преношењу француских и италијанских стилова директно из њихових извора у земље немачког говорног подручја”. Његов посебан допринос лежао је управо у детаљним информацијама о Лилијевим и Корелијевим праксама које је пружио немачким извођачима. Тако је и у издању из 1701. године у којем су сабрана остварења која представљамо у емисији, Муфат написао предговор у којем се може ишчитати његов однос према броју музичара, који је био флексибилан, али и назнаке које говоре о исправном начину свирања на инструменту, од пулса, ритма до начина на који гудало треба да се држи. Посебно је интересантан део о инструментацији, јер у корпус инструмената које користи Муфат уводи и дувачке инструменте, што је било карактеристично за француске ауторе, те се то може препознати као заоставштина ауторових студија у Француској. Ово идејно решење пружа овим композицијама ново богатство звука.

Кончерта гроса из 1701. године формално се састоје од низа ставова, од којих су неки играчког карактера, по узору на Корелијеве црквене и камерне сонате. Велику пажњу Муфат је посвећивао пуноћи звука баса континуа, па је тако и у извођењу ансамбла Ла Конкорданца, он реализован кроз употребу чембала, харфе, виолончела и виолине, који прате Муфатове сугестије из предговора овог издања, остварујући жељену разноликост и пуноћу звука.

Ауторка емисије Саша Тошковић