Музика за Фигара, севиљског берберина

Севиљски берберин, писан у класичној молијеровској традицији француске комедије, представља прву драму у овом циклусу и премијерно је био изведен 1775. године у Паризу. Бомаршеова идеја да његови ликови настављају свој живот и након окончања комедије, те да их у наредној драми затичемо у следећој фази њиховог живота, била је сасвим нова и неочекивана у контексту француске комедије. Друга драма у низу била је Фигарова женидба из 1778, у којој су улоге немало промењене, те је сада рола средовечног развратника поверена грофу Алмавиви, који покушава да обешчасти Фигарову заручницу, Сузану. Фигарова женидба занимљива је и због тога што је традиционално маскулина улога „мајстора интрига” сада додељена грофици и Сузани, које успевају да надиграју мушкарце на сцени. Док је Севиљски берберин задобио своју прву музичко-сценску адаптацију европског чувења 1782. године из пера Ђованија Паизјела, Фигарова женидба је освојила оперу партитуром Волфганга Амадеуса Моцарта из 1786. године на либрето који је приредио Лоренцо да Понте. Бомаршеова драма је већ сама била обогаћена бројним вокалним и плесним нумерама што је олакшало њену трансформацију у италијански оперски либрето, при чему је очувана и структура саме драме. Да Понте и Моцарт су, међутим, у великој мери представу лишили родно и сексуално контроверзних алузија, што је погодовало конзервативном укусу бечке публике.

Захваљујући пластичним мелодијама и прозрачном писму које је прожето хумором, Моцартова Фигарова женидба послужила је као полазна тачка бројним инструменталним обрадама композитора наредне генерације. Међу њима се истичу Дванаест варијација на тему арије „Se vuol ballare” из првог чина Моцартове опере, које је Лудвиг ван Бетовен компоновао 1792. године за виолину и клавир, непосредно по свом доласку у Беч. Тема Фигарове арије, у којој он духовито најављује освету свом господару, у Бетовеновим рукама постаје полазиште за дванаест контрастних варијација у којима се смењују виртуозне епизоде оба инструмента.

Фантазија на теме „Фигара” опус 77, Фердинанда Риса, ученика и блиског сарадника Бетовена, компонована је 1817. године и заснована је на избору мотива из Моцартове Фигарове женидбе. Објављено у Лајпцигу 1819. године, дело је убрзо стекло велику популарност захваљујући сликовитости и виртуозном третману тема. Рис препознатљиве мотиве из Моцартове опере обликује у слободну фантазију пуну промена темпа и израза.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић