Личности – Мирко Зуровац (2)

Мирко Зуровац (1941–2025) припада чврстом и недвосмисленом језгру српске естетике у периоду после Другог светског рата. У својим радовима претежно се бавио онтолошком проблематиком, савременом филозофијом, филозофијом културе и највећим делом естетичком теоријом, која је код њега схваћена углавном као филозофија уметности. Поред великих и значајних књига: Умјетност и егзистенција, Умјетност као истина и лаж бића, Дјетињство и зрелост умјетности, Етос живота у књижевности, Три лица лепоте, Сигнатуре савремености, Методичко заснивање естетике, Плодови српске духовности, Тешкоће у заснивању естетике, Идеја естетике, Методско начело естетике и Онтологија уметности, објавио је око 300 углавном већих студија и расправа у различитим часописима и публикацијама, које је користио у писању своје „велике естетике”, коју је замислио веома амбициозно, а такође је с фрaнцуског превео најзначајније Сартрово дело Биће и ништавило.

Резимирајући главне карактеристике Зуровчевог мисаоног подухвата, Небојша Грубор пише: „Прво, Зуровчеве студије константно имају карактер увода. На овај начин, аутор стално и изнова иде у сусрет ставу да филозофија, а самим тим и филозофска естетикa, не може да своју метатеорију делегира некој другој научној дисциплини. Филозофија је стално филозофирање и процес сопственог саморазјашњавања у разјашњавању феномена којима се бави. Друго, комбиновањем историјског и проблемског приступа у естетици, Зуровац заступа став да нема ванвремених истина, него да је и сам ум увучен у историјски ток и да се естетичка схватања морају уклопити у истoријски контекст. Треће, проблем односа лепог и уметности и питање о првенству једног или другог тематског подручја истраживања, Зуровац решава на тај начин што естетику посматра као филозофију лепог која као своје повлашћено подручје има области уметнички лепог и уметности уопште”.

Уредница циклуса Тања Мијовић.