Пијанизми Балкана – Апостолос Палиос

„Он поседује способност да музику тумачи са импресивном осетљивошћу, техничком прецизношћу, прелепим звуком и дубоком перцепцијом. Дефинитивно би могао да се сматра једним од најфасцинантнијих пијаниста наших дана...!”

Ова оцена музичке критике – иако општа у свом опису – чини се да сасвим тачно истиче главне квалитете једног од најекспониранијих савремених грчких пијаниста на интернационалној сцени. Реч је о Апостолосу Палиосу, уметнику који је у свом извођаштву успео да споји изразит сензибилитет за романтичарску литературу са готово класичном одмереношћу израза, у којој на месту очекиване емоционалне разбарушености, он налази управо простор за одмерено фразирање и надасве префињен туше – глатку звучну опну којом на својствен начин обавија сваку своју интерпретацију. У питању је пијанизам лирског израза, окренут конвенцији или ономе што би се само условно могло назвати "академским" озвучавањем партитуре, с обзиром на то да извођачки поступак Апостолоса Палиоса ни у једном тренутку не оставља утисак штуре манифестације техничког знања или музичког пуританства. Истинска животност његовог израза поседује убедљивост која делу додаје рекло би се – "таман" – онолико личног уписа колико је довољно да идеја аутора буде презентована проживљено. И мада у пијанизму Палиоса можда и нема "трагања" за дубљим, скривеним слојевима значења једног музичког дела, поверење које овај пијаниста придаје партитури, омогућава му да пред публиком музику отелотвори управо у мери коју одређује сама структура нотног записа.

Рођен у Кардици, у централној Грчкој 1979. године, музичко образовање стекао је најпре на Конзерваторијуму у Лариси, једној врсти средње школе коју је завршио уз награду за постигнути успех током школовања. Студије клавира наставиће потом у иностранству, на Академији Ханс Ајзлер у Берлину код Георга Саве, док на Музичкој академији у Лајпцигу магистрира у класи пијанисте Маркуса Томаса. Занимљиво је да Палиос по повратку у Грчку, на Атинском конзерваторијуму докторирао музикологију, бавећи се стваралаштвом Лориса Маргаритиса, композитора позноромантичарске оријентације. Као један од ретких пијаниста који је бави и теоријским аспектима музике, Апостолос Палиос ангажован је на Атинском универзитету као професор музичке анализе и интерпретације, уз које држи и класу клавира. Његова примарна професионална оријентација окренута је концертној пракси коју спроводи на бројним светским сценама од Европе до Јужне и Сверене Америке, међу којима се истичу наступи које је одржао у Карнеги холу, Берлинској филхармонији или Бечком консертхаусу, да издвојимо само неке. И мада превасходно делује као солиста, Палиос је међу љубитељима камерне музике познат и као члан немачког клавирског квартета Аурора са којим је наступао широм Европе и објавио албум са музиком данских композитора.

Значајан сегмент његових интересовања усмерен је на грчку клавирску музику, а посебно на опус Лориса Маргаририса, композитора рођеног 1895. године који је у стваралаштву промовисао дух музичког универзализма заснованог на деликатној равнотежи између немачког романтизма, француског импресионизма и модернизма. Тако је 2010. године за Наксосову едицију Грик класикс Апостолос Палиос реализовао и албум на којем се нашао избор дела овог ствараоца. Међу њима су и Сонатина, Тонска песма и две Грчке пасторале које репродукујемо у емисији.

Издвајајући као своје узоре Емила Гилељса и Клаудија Арауа, Палиос је у једном интервјуу навео да нарочито цени њихов „уравнотежен карактер”, што је – како је истакао – „посебно ретко код харизматичних личности таквог уметничког калибра¨. У овој изјави могли би се пронаћи и аргументи личне Палиосове стилистике свирања која пре тежи тонском складу него драматици, чак и у оним делима која у извођачу обично покрећу такве пориве. То међутим, не значи да овај уметник за клавиром не манифестује читав спектар карактера и расположења, већ то да их на специфичан начин заогрће у лични, по свему високо култувусани, звучни израз. О овоме сведоче и коамди из циклуса Игре Давидових савезника Роберта Шумана који је Палиос снимио 2015. године за дискографску кућу Сабвеј класикс, које ћете чути у емисији.

Мада је репертоарски хоризонт овог пијанисте веома широк, те укључује дела у распону од раног барока до савремених, углавном грчких ставаралаца, Палиосов фокус највише се задржава на музици романтизма, и то Шуберта, Шумана, Шопена, Брамса Листа и Рахмањинова чији централни опуси су тежиште његових солистичких програма, а неке је и снимио за мање, независне издаваче. За британски Сабвеј класикс заједно са Шумановим циклусом који сте чули, начинио је и снимке Шопенових Балада. Палиосов Шопен је на њима интиман, али не и сентименталан, имајући у виду да је пласман музичког материјала, односно ток музике пре спроведен егзактно, него што је натопљен емоцијама. Шопенов врхунски смисао за минуциозну стилизацију музичких мисли, Палиос истиче пажљивим звучним и агогичким маневрима којима успева да оваплоти аутентичну поетску димензију ове музике. Реч је о "питком" Шопену, о интерпретацији која би се могла окарактерисати као "поуздана" у свом објектистичком односу према нотном запису. У сваком случају, ради се о узорном тумачењу које своје квалитете базира на беспрекорној техничкој "егзекуцији" за инструментом, довршеној интерпретативној концепцији и на ефекту стварања готово савршеног звучног баланса.

Аутор емисије: Стефан Цветковић