Пијанизми Балкана – Ангела Тошева

Опаска Владимира Хоровица да је за једног пијанисту најважније то да поседује „властити тон”, могла би се разумети као став овог уметника да се управо у способности извођача да обликује индивидуализовани звучни отисак на диркама крије највиша вредност његове уметности. Јер у тону су, наиме – ако би се посегнуло за тумачењем Хоровицевог исказа – сублимисани сви кључни елементи пијанистичког позива: индивидуална техничка вештина, музички укус, карактер, емоција и мисао о музици. У питању је, наиме, апострофирање тона као есенције извођачког и музичког израза, али би такође, требало истаћи и то да се његова специфична физиономија указује тек у ширем контексту одређеног музичког мотива, фразе, или уопштено – било каквог покрета унутар којег се тон обликује, постижући одређену естетску појавност. У том погледу, Хоровицева мисао тицала би се у првом реду предуслова оригиналности једног пијанисте која се примарно перципира на нивоу индивидуалног „рукописа” којим он материјализује сопствене мисли за инструментом. Реч је, дакако, о зачараном кругу међусобних утицаја у којем музичка мисао тражи и обликује одговарајући звучни израз, који као такав потом, у домену своје естетске стварности, повратно иницира и генерише нове музичке идеје.

И мада пијанизам као „репородуктивна пракса” своје домете остварује у односу на партитуру као нужну референцу, он управо захваљујући индивидуалним особеностима извођача обликује често веома идиосинкратичне појавности литературе у звуку. Ова уводна разматрања, наиме, шлагворт су за осврт на праксу једне од најаутентичнијих појава на савременој бугарској пијанистичкој сцени последње четири деценије, којој посвећујемо вечерашњу емисију. Реч је о Ангели Тошевој, пијанисткињи изражене индивидуалности која је у домовини стекла препознатљив статус извођача од којег се увек могу очекивати тонски неконвенционална осветљења музичке литературе.

Рођена 1961. године у Софији, Тошева је након похађања Музичке школе „Љубомир Пипков” у родном граду, студирала на Националној музичкој академији „Панчо Владигеров” у класама Маре Петкове и Богомила Стерченова. У току студија похађала је више курсева истакнутих иностраних пијаниста, међу којима и Ђерђа Цифре у Мађарској, али и усавршавање из ране музике, са познатим норвешким чембалистом Кетилом Хаугсандом. Ипак, као најзначајнију референцу за своју уметничку профилизацију, Тошева истиче сарадњу са мађарским пијанистом Ђерђем Себоком са којим је радила у дугом периоду на летњим школама између 1982. и 1990. године. Показавши изразиту склоност ка камерном музицирању, Тошева је из ове области стекла и уметнички докторат на академији у Софији. Изузимајући кратак педагошки ангажман којем је била посвећена непосредно по завршетку студија крајем осамдесетих година, као асистент на курсевима камерне музике, Ангела Тошева профилисала се као слободни уметник. Ова уметница, тако већ готово четири деценије каријеру гради као концертни и студијски музичар, те као свестрана личност окренута промоцији савремене и слабије познате литературе бугарских и иностраних стваралаца, али и као организаторка многих музичких манифестација, предавачица и продуценткиња. Одржала је бројне солистичке и камерне концерте у Бугарској, већини европских земаља, те Канади, Сједињеним Државама и Бразилу. Широког репертоара у распону од Вилијама Бирда и Купрена, па до Лигетија и Адамса, Ангела Тошева је посебно фокусирана на музику бугарских аутора као један од најагилнијих промотера савремене националне музике у домовини и ван њених границама. Тако је, међу бројним ангажманима, 2002. године на позив Друштва за савремену музику у Квебеку, одржала запажен наступ са делима бугарских и канадских композитора, преношен на националном радију. Свакако, централно место на њеним програмима заузимају дела стандардног репертоара, која најчешће изводи у пажљиво осмишљеним међусобним трансисторијским комбинацијама. На албуму који је објавила 2004. године за сопствену издавачку кућу Оранж фектори нашле су се тако етиде Скрјабина, Дебисија и Лигетија испреплетене у виду оригиналне драматургије која прожима читаво издање. У емисији, са овог албума репродукујемо избор Скрјабинових Етида из опуса 2, 8, 42 и 65. Идиосинкратичан пијанизам Ангеле Тошеве темељи се на тону сировог колорита ослобођеног од конвенционалног тушеа, једнако колико и на упадљивој агогици уз помоћ које ствара утисак наглашене нестабилности музичког тока. Њен, рекло би се, донекле „незграпан” тон има међутим снажно експесивно дејство осветљавајући партитуре на несвакидашњи и оригиналан начин.

Описујући њену музикалност као „ретку мешавину строгости и флексибилности”, критика у пијанизму Тошеве проналази „дубоки и живи „словенски” звук који је увек у функцији њених чистих и јасних визија”. Ова уметница је 2003. године са композитором Михаилом Големиновим покренула дискографску кућу необичног назива Оранж фектори сајкоакустик артс (The Orange Fastory Psychoacoustic Arts) са експерименталним музичким и мултимедијалним студијем намењен снимању у домену класичног, али и електронског звука. У тој продукцији је до данас остварила низ албума који допуњују некомерцијални сегмент њене дискографије и видеографије остварене за потребе Бугарске радио-телевизије. Године 2008. реализовала је тако и албум са шеснаест Соната Доменика Скарлатија, који је понео бројне похвале музичке критике. Њен Скарлати је једнако индивидуално изоштрен строгим гестом пијанисткиње, звучно саображен модерном инструменту, али је истовремено стилски утемељен.

Аутор емсиије: Стефан Цветковић