Георг Фридрих Хендл: Агрипина

У улогама наступају Аријана Вендители као Агрипина, Жилијет Ме као Нерон, Ана Виериа Леите као Попеја, Пол-Антоан Бенос-Џиан као Отон, Луиђи Де Донато као цар Клаудије, Рикардо Новаро као Палант, Пол Фигије као Нарцис и Влад Кросман као Лезбо. Вокално-инструменталним ансамблом Лез Епопе диригује Стефан Фиже.

Оперу Агрипина Хендл је написао 1709. године на либрето кардинала Винченца Гриманија, који је издејствовао да се дело изведе у позоришту које је припадало његовој породици – Театру Сан Ђовани Гризостомо у Венецији, током карневалске сезоне. Франческо Гримани се иначе послужио за писање свог предлошка историјским изводима и то догађајима описаним у Тацитовим Аналима и Светонијевом делу Дванаест римских царева. Хендл је кардинала Гриманија, иначе, упознао током свог боравка у Риму, а овај уважени дипломата, који је либрета писао у слободно време, немачког композитора је узео под своје окриље и понудио му предложак Агрипине да на њега компонује музику. Премијера је прошла славно и може се рећи да је ова опера отворила Хендлу врата Европе. Хендлов биограф Џон Мејнверинг 1760. године описује овај догађај на следећи начин: „У позоришту су, на свакој паузи, одјекивали узвици Вива ил каро Сасоне – Живео нам драги Саксонче! Били су потпуно занесени величанственошћу и сублимношћу стила, јер до тада нису познавали да моћи хармоније и модулације могу бити тако блиско угођене и тако снажно повезане”. Хендлова Аргипина је по премијери имала још 27 извођења за редом, а потом је постављена у Напуљу, Хамбургу и Бечу. Иако је у потоњим годинама била заборављена, музиколози је данас сматрају једним од најуспелијих Хендлових оперских остварења. Агрипина је испуњена изузетном музиком, као и снажним и необичним ликовима, који на прави начин дочаравају ову причу о љубомори, бесу, љубави и пре свега жудњи за влашћу и моћи. Међу свим ликовима издваја се Агрипина која је, у својим сплеткама и махинацијама, посвећена само једном циљу, а то је да свог сина Нерона доведе на римски престо. Она је претерано заштитнички настројена као мајка, недовољно верна као супруга, притом је и заводница и лажна пријатељица, и што је најзанимљивије не одступа као лик превише од историјских података о Јулији Агрипини Августи. Но, из данашње перспективе можемо се запитати да ли је оваква комплексна женска личност добила објективан тертман – пре свега код Тацита – или је њеном лику придодата аура “немогуће” и трансгресивне жене која одступа од патријархалног морала?

Уредница Ксенија Стевановић