Натан Видер: Делезова критика Хегела (1)

У којој мери је француски филозоф Жил Делез обележио филозофију двадесетог, а, сва је прилика, и 21. века, одважнији филозофи (попут Мишела Фукоа) знали су још за Делезова живота (да ће Делез бити филозоф 21. века Фуко је написао 1969. године), а силина Делезове филозофије постаје све убедљивија како време пролази. Више него било који филозоф двадесетог века – рачунајући ту и Хану Арент, Мартина Хајдегера и Теодора Адорна – Делез је филозофију, односно окоштале филозофске структуре, напао "изнутра". Мишел Фуко је то урадио "споља", надахњујући се историографијом и социологијом, Жак Дерида надахњујући се књижевношћу, психоанализом и антропологијом (Жан-Франсоа Лиотар остаје и даље неком врсте апартног и нухватљивог лика), док је Делез све време радио на темељним филозофским стубовима. Његови "непријатељи" били су Платон, Кант и Хегел пре свих, а нападао је појмове попут представе, дијалектике, целине, темеља, идентитета, Једног, хомогености... дакле, дословно, темељне филозофске појмове и настојао да на њихово место постави разлику, растемељење, ризом, мноштво, хетерогеност... Било је потребно неколико деценија после његових ремек-дела Ниче и филозофија (1962), Разлика и понављање (1968), Спиноза и проблем израза (1969), Логика смисла (1969), Набор (1988) да филозофи мање даровити од једног Мишела Фукоа уклоне дебеле наслаге предрасуда и схвате о чему Делез говори. Данас, тридесет година после смрти, Делез је један од најкоментарисанијих савремених филозофа јер, између осталог, из дубине прошлости Делез нам говори како је могуће да смо овако ниско пали.

Натан Видер се у своме тексту упушта у узбидљиву филозофску контроверзу, наиме у којој мери је Делезова критика Хегела – један од најоштријих филозофских камичака у обући традиционално настројених филозофа – оправдана. Делез је, наиме, отворено говорио како се најгорљивије могуће супротставља Хегелу, како га је хегеловска сцена у Француској гушила, како Хегела сматра великом препреком (не, дакле, замајцем) мишљења, како је нужно ослободити се Хегела. У својим књигама он, више ипмлицитно него експлицитно, полемише с главним Хегеловим појмовима, што је хегеловце затворило у одбрамбену филозофску љуштуру (док олуја не прође, па ће после да виде). Први антиделезовски талас настојао је да покаже неутемељеност Делезове критике, али није то ишло тако лако. Тек је други талас реакција почињао да увиђа како је Делезова критика Хегела много сложенија него што је то вероватно и сам Делез схватао. Делез је поштен филозоф који се са својим страстима носио жестоко, па би, чак и када претера у оштрини, умео да се на спорна места враћа и из њих извлачи танане нити. Испоставља се, наиме, да Делез Хегелу дугује много више него што би му било пријатно да призна, али би, када би само могао, и Хегел Делезу морао да призна да је управо такво једно читање, бескомпромисно, умногоме допринело изоштренијем разумевању самог Хегела. То тврди и Натан Видер када каже да је Делезова филозофија "онтологија смисла" (што би сам Делез с гнушањем одбио), те да се управо због тога Делезов и Хегелов пројекат смештају на исту раван. Другим речима – иако ће сваком хегеловцу да се дигне коса на глави од такве инперпретације – Видер тврди да обојица филозофа афирмишу разлику и дисјункцију наспрам негације и противречности. То значи да се оба филозофа боре против апстрактног (бесплодног) мишљења. Штавише, Видер верује да Делез, заправо, „довршава Хегелов пројекат чак и када раскида са дијалектиком и њеним кретањем”. Видер се не клони извесних парадокса, па примећује да заједничка филозофска усмереност Хегела и Делеза „ни на који начин не спречава да Хегелова и Делезова филозофија, свака понаособ, остану фундаментално неспојиве и непомирљиве”, те предлаже да се њихов однос „схвати као дисјункција, при чему је Хегелово и Делезово мишљење тесно испреплетено, али никад није подвргнуто посредовању или разрешењу, међусобно раздвојено најдубљом провалијом чак и када је тако близу једно другом”.

С енглеског превела Софија Мојсић
Читао је Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић