Вокални сат

Француски композитор Анри Дипарк био је једна од кључних фигура у развоју уметничке песме у другој половини 19. века. Школовао се у Паризу, на Језуитском колеџу у улици Вожирар, где је учио клавир код Сезара Франка, док је паралелно студирао и право. У младости је компоновао и оркестарска дела, међу којима се издваја симфонијска поема Леонора, као и низ клавирских композиција. Био је под снажним утицајем немачке музике, нарочито Рихарда Вагнера, чијој је уметности остао трајно наклоњен. Међутим, упркос обећавајућем почетку, његов стваралачки пут нагло је прекинут, када му је у тридесетим годинама дијагностификовано комплексно неуролошко обољење . Остатак живота провео је изоловано, све до смрти 1933. године.

Соло песме Анрија Дипарка настајале су између 1868. и 1884. године. Објавио је свега седамнаест мелодија вишеструко ревидираних. Као изразити перфекциониста, уништио је многа дела која није сматрао достојним објављивања. Дипаркове песме представљају врхунац синтезе поезије и музике на француском језику, његове генерације. Избор текстова сведочи о блискости са симболистичком и парнасовском поетиком, посебно са стиховима Шарла Бодлера, Теофила Готјеа и других песника епохе. Дипарк је градио песму као заокружену драмску целину, са јасно обликованим хармонским луком и снажно профилисаном клавирском деоницом. Хармонски језик карактерише хроматика, богате модулације и суптилне тонске нијансе што сведочи о утицају Вагнера, али и о личној склоности ка звучном богатству и израженој експресивности. Тематски, Дипаркове песме обрађују љубавну чежњу, идеализоване пејзаже, смрт, духовну патњу и носталгију за изгубљеним савршенством. У њима је присутна стална напетост између стварности и идеала, сензуалног и духовног, као и између унутрашње контемплације и снажног емоционалног набоја.

Ауторка емисије Тамара Симовић