Драган Проле: Антропологија Александра Тишме (2)

Мало је пажљивих читалаца Александра Тишме који још за Тишмина живота нису били потпуно сигурни да је Тишма један од највећих писаца на овоме језику. Али како одмиче време и како се изнова штампају Тишмина дела, тако и громадност овог писца као да постаје још већа, још узбудљивија, још податнија за истраживања из свих замисливих углова. Драган Проле нуди антрополошку и филозофску перспективу.

„Безбројни су искази у којима Александар Тишма помиње важност искуства”, пише Проле, најчешће у настојањима да разуме самога себе. „Доживљаји и сећања по правилу су доспевали у први план када би он самом себи полагао рачуне због чега је постао писац. Односно, када би се потрудио да установи зашто је баш такав писац. Предњачи кованица 'фонд доживљаја'. Сами по себи, доживљаји нису били довољни за настанак импозантног књижевног опуса. Било је неопходно још нешто. Тишма изричито спомиње кључну улогу оживљавања сећања. Конкретније речено, најпре је била неопходна реактивација доживљеног захваљујући случајним сусретима, затеченим призорима, утисцима који су се десили деценијама касније, а пресудно су подстакли његов књижевни рад. Помислимо ли да се његова изворна сећања добрим делом састоје од траума везаних за Други светски рат и Холокауст, онда су те неочекиване слике неминовно и својеврсна активирања траума”. Другим речима, за Тишму је писање било и суочавање с траумама. Проле наставља: „Досезање пуног израза за писца уједно значи и катарзу, очишћење, књижевну сублимацију тегобних доживљаја. Писање је за Тишму увек и својеврсна терапеутика, рад на сећању, могућност књижевног суочавања са злом. Писати за њега значи поново се сусрести са злом, при чему исход тога сусрета овај пут није подлегање и капитулација, него пребољевање и сазревање”. Због тога Тишма у својим дневницима записује: „Егзистенција је за мене тегоба, по свој прилици зато што се поклапа са идентитетом. Тегобе су лишени само они делови моје егзистенције који укидају идентитет: сан, путовање, секс и писање”. Отуд непрестана Тишмина опседнутост идентитетом у читавом његовом делу. (Уосталом, идентитет се налази у основи Холокауста, а Тишма је један од најзначајнијих писаца најстрашнијег злочина у историји.) Да би се, дакле, суочио са тескобом морао је Тишма, према тумачењу Драгана Пролеа, да створи читаву једну антропологију (уосталом, један од Тишминих највећих романа зове се Употреба човека), да копа по душама људских бића не би ли, некако, дошао до корена зла.

Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић