Мајстори барока

Овај композитор и теоретичар рођен је 1681. године у Хамбургу, у добростојећој породици. Отац му је био сакупљач пореза и како би обезбедио што бољу друштвену позицију свом сину, омогућио му је изузетно широко образовање. Матесон је тако имао подуке из плеса, цртања, аритметике, јахања, мачевања, и похађао часове енглеског, француског и италијанског језика. Музику је кренуо да учи са шест година, прво код оргуљаша Јохана Николауса Ханфа, да би се четири године касније окренуо и ка певању, али и савладавању градива везаног за инструменте попут виоле да гамба, виолине, флауте, обое и лауте. Већ са девет година, постало је јасно да је Матесон изузетно талентован за музику, те је као чудо од детета почео да наступа на оргуљама и да пева у хамбуршким црквама. Импресарио Герхард Шот, одушевљен лепотом Матесоновог гласа, га је позвао да се придружи трупи, како би певао мање улоге – поверене дечацима – у Хамбуршкој опери. Паралелно са овим наступима, он је наставио да се образује на Јоханеуму који је довршио 1693. године, али није наставио даље формалне музичке студије. Млади Матесон је, наиме, сматрао да је опера већ сама по себи музички универзитет и да му додатна знању нису потребна. Убрзо је постао паж на хамбуршком двору грофа Гилденлава, брата данског краља Кристијана V, где је често био позиван да свира и пева. Међутим, његов отац је раскинуо уговор о запослењу и одвео га са двора, на велико разочарење младића. Матесон наставља своју оперску каријеру и 1697. године почиње, после мутирања, да преузима тенорске улоге са којима је доживљавао значајан успех у наредном периоду. Све у свему, у Хамбуршкој опери је наступао петнаест година сарађујући са композиторима попут Рајхнарда Кајзера и Јохана Зигисмунда Кусера у више од шездесет пет остварења. Потпуно је природно што се и сам окренуо писању опера, те је у својој матичној кући, 1699. године представио и своје прво остварење у овом жарну – Плејаде.

Јохан Матесон историју музике је задужио својим писаним трактатима и збиркама, као што је „Темељ Тријумфалне капије”. У овај својеврсни лексикон, један од првих у његово доба, Матесон је поред обиља аутобиографских података, дао и биографије 149 музичара, које је посредно или непосредно познавао. Многи детаљи су плод интензивне коресподенције коју је развијао са својим колегама, а каткада су то и комплетне аутобиографије које су му послали неки од савременика попут Телемана и Кунауа. Међу Матесоновим пријатељима био је Георг Фридрих Хендл са којим је интензивно друговао, уз свађе и помирења, током свог младалачког периода у Хамбуршкој опери. Он је чак и певао Хендловим првим оперским остварењима Алмири и данас изгубљеном Нерону 1705. године, после чега ће Матесон напустити извођачку каријеру у музичком позоришту, поставши секретар Сер Џона Вича, енглеског амбасадора у Хамбургу. На овој позицији која му је донела и друштвени углед и финанијску независност, остао је током целог живота, чак и када је Вича наследио његов син као амбасадор 1715. године. С обзиром на то да је Матесон био широко образован, он је често путовао као Вичов представник на важним дипломатским мисијама. Такође, посветио се изучавању енглеског језика, права, политике и економије, поставши експерт за фине појединости трговине између Британског краљевства и Хамбурга. Године, 1715. Матесон је постао музички директор Хамбуршке катедрале, што је била позиција од велике важности и чиме започиње период у којем ствара највећи део свог опуса, чије централно место заузима више од двадесет ораторијума.

Занимљиво је напоменути да је Матесон, 1740. године прекинуо музичку каријеру, због тоталног губитка слуха, али то није није умањило његову списатељску, теоријску и преводилчку активност, по којој је и остао познат потоњим генерацијама. У том погледу Матесонов композиторски опус је до сада био недовољно вреднован, чему је допринело и то што се готово пола века сматрало да су рукописи са његовом музиком нестали у разарању Државне библиотеке у Хамбургу у Другом светском рату. Ипак, то није био случај и они су враћени у Матесонов родни град 1998. године из Јерменије. Од тада креће нешто интензивније бављење композиторским стваралаштвом овог аутора, које по много чему не заостаје за делима његових данас много познатијих савременика Јохана Себастијана Баха и Георга Фридриха Хендла.

Уредница Ксенија Стевановић