Оперска сезона Еурорадија 2024/25 – Рихард Штраус: Арабела

„Арабела” је последња у низу опера на којима је Штраус радио са либретистом и драмским писцом Хугом фон Хофмансталом, почев од 1909. и „Електре” и требало је да ауторском тандему обезбеди успех какав је, 1911, имала њихова комична опера „Каваљер с ружом”. Но, од самог почетка рада на новом делу, задесили су их трагични догађаји: Хофмансталов син Франц убио се пар дана након што је песник послао композитору финалну верзију либрета првог чина, а само неколико дана доцније Хофманстал је, опхрван тугом, преминуо од можданог удара. Из поштовања према верном сараднику Штраус је одлучио да компонује дело према расположивом материјалу у коме су други и трећи чин били у виду више или мање разрађених скица, иако су на првом чину, који је драматрушки најуспелији, радили врло помно разрађујући га до најситнијих детаља. Нажалост, „Арабела” није поновила тријумфални успех „Каваљера с ружом”, мада ју је публика топло поздравила на премијери која је одржана у Државној опери у Дрездену 1933. године, у првим месецима по упостављању Трећег Рајха. Опера је у послератном периоду остала пре свега популарна у бечком контексту, где су је уз посебно одобравање публике тумачили Лиза дела Каза као Арабела и Дитрих Фишер Дискау као Мандрика.

Штраус и Хофманстал су се у овој опери, после метафизички интонираних „Жене без сенке” и „Египатске Јелене”, вратили у бечки миље. Хофманстал је за ову прилику спојио неколико својих претходних скица и идеја – попут оне о седманестогодишњој девојци која се понаша као дечак и заљубљује у одбаченог удварача своје старије сестре, који је, иначе, словенског порекла. То ће у „Арабели” постати Зденка, односно Зденко, док ће удварач прерасти у лик хрватског велепоседника Мандрике. Такође, стваралачки дуо је искористио и једну од бечких институација у XIX веку – Фијакербал као место дешавања, ради постизања питорескног ефекта. Штраус је, по свом обичају, имао на располагању два сопрана – стидљиву, младу Зденку и саму Арабелу, чија трансформације од кокете до заљубљене младе чини срце драмског заплета. И поред изузетно надахнутих музичких страница, Штраус у овој опери не постиже праву меру између комедије, у кључу бечке оперете и психолошке драме. Сама Арабела је, као и Зденка, јунакиња која се опире савременом феминистичком читању – прелазећи пут од самоуверене девојке до будуће супруге која се радује својој "потчињености", указујући пре на Штраусову драматрушку склоност ка "апотеози" главне хероине, коју је наследио из вокабулара немачке романтичне опере, а посебно из поставки вагнеровске музичке драме.

Уредница Ксенија Стевановић