Џон Гулд: Мој крај (1)

Џон Гулд пише (врло) кратке приче и могао би се, на прву лопту, упоредити са израелским писцем Етгаром Керетом, веома добро познатoм овдашњим читаоцима. Сведеност израза у који се сабија максимум значења једна је од одлика Гулдовог писања – као, уосталом, било ког доброг писца кратких прича. (Могао би се Гулду и Керету придружити, рецимо, и пољски писац Миколај Гринберг.)

У збирци Мој крај Гулд бележи свакодневна догађања у својој, добро познатој средини, у своме крају. Од успутних дијалога он прави мале догађаје, ласцивне разговоре користи да би показао како притајена сексуалност куља из суздржаног држања, "невидљиве" људе ставља у први план, безначајне догађаје претвара у (кратке) језичке пустоловине. Другим речима, Гулд је велики мајстор сажетог израза.

На овом месту важно је скренути пажњу на превод Игора Цвијановића. Ако је у претходном свом преводу (роман Џошуе Коена Нетанјахуови, емитованом на Трећем програму од понедељка до среде) Цвијановић морао да се избори с дугом, интелектуализованом, сложеном реченицом с више значењских равни унутар себе – и то је урадио изванредно – сада се суочио с потпуно супротним изазовом: "ухватити" брз и сажет Гулдов израз, препознати нијансе свакодневног говора и пронаћи одговарајући пандан у српском језику. У оба случаја Цвијановић је потврдио своју највишу преводилачку класу.

Чита Бојан Жировић
Уредник Иван Миленковић