Aнтологија српске музике

Рајко Максимовић је рођен 1935. године у Београду, где је завршио основне и магистарске студије композиције у класи Предрага Милошевића, на Факултету музичке уметности, где је радио до 2001. године. Усавршавао се као Фулбрајтов стипендиста на Принстону, где се упознао са тековинама електронске музике. У првој декади свог стваралаштва, која започиње шездесетих година, Максимовић је неговао модернистичко писмо, које се ослањало на тековине пољске школе, уз снажан експресивни гест и употребу алеаторике. У делима из ове фазе Рајко Максимовић показује два важна пола свог стваралаштва - склоност ка снажном гесту и епској нарацији са једне, односно пропитивању вокалног, хорског и лирско-поетског израза са друге стране. У другој половини седамдесетих година, аутор започиње истраживање онога што назива "архаични амбијент" кроз мадригалски хорски циклус Из тмине појање, настављајући га у потоњим делима. Ова линија кулминира у две композиције настале у другој половини осамдесетих година, а то су Тестаменат владике црногорског Петра Петровића Његоша за рецитатора, соло бас, хор и камерни оркестар и Пасија Светога кнеза Лазара.  

Соло кантата Можда спава за мецосопран, иницијално је написана 1992. годину. Ово дело припада другој, лирској и камерној линији Максимовићевог опуса, која је посебно дошла до изражаја, с почетком деведесетих година прошлог века. Како наводи музиколошкиња Бранка Радовић ово је "најизвођенија композиција Рајка Максимовића, што свакако заслужује посебан осврт и истраживање. Један од разлога је свакако извођачка раскош, компатибилност, као и музички језик који је поједностављен, комуникативан и неоспорно слушљив и слушљиво прихватљив и од стране извођача и од стране ширег аудиторијума. По питању стилске провенијенције, Максимовићев језик у овоме делу, сходно поезији коју користи, превасходно је лирски, што се не односи и на централни опус аутора који је епске и наративне оријентације у жанру великих импозантних и маестозних ораторијских, вокално-инструменталних форми", закључује Радовић.

Уредница: Ксенија Стевановић