Антологија српске музике

Логар, члан Прашке групе, по месту где је стекао темељно образовање у класи Јозефа Сука, у нашу средину ступа 1926. године, стварајући у њој своја најважнија дела која карактерише самосвојни и аутентични полистилизам. Овај аутор, словеначког порекла, је са великом лакоћом спајао неокласичне, позноромантичарске и експресионистичке елементе, задржавајући својеврстан хумор, прозрачност и духовитост. Како је то утврдила музиколошкиња Данијела Кулезић, „ведрина која зрачи кроз све поре Логарове музичке материје чини да његова дела доживљавамо као резултат спонтане и никаквим законима спутане музичке игре”.

Другима речима, можемо рећи да је омиљени карактер Логареве музике "ђокозо" – који се често појављује као ознака ставова у његовим делима. То је случај и са симфонијским ставом „Весна” из 1931. године, који носи поднаслов „Паганско-кореографска поема”. Сама партитура носи мото „То богиња пролећа својим топлим дахом природу буди: васиона трепери у очекивању новог живота”. Иако из поднаслова, као и поменутог мота, можда неко може, у први мах, извести закључак да се ради од некој врсти одоговора на „Посвећење пролећа” Игора Стравинског, Логар ипак остаје доследан скерцозности и ведрини. Сам Властимир Перичић закључује да је ”Весна” симфонијски скерцо са облигатном деоницом клавира, у чијем првом делу преволађују лежерни, полетни ритмови, да би се појавио "кантабилни мотив", доносећи како каже, „елегантно-сентиментални призвук валцера”. У другом делу композиције појављује се Логаров ђокозо у облику Алегрето ђокозо е рубато, дочаравајући слику природе која се буди, поја птица, у атмосфери једне „звездане, пролећне, ноћи”.

На свом првом сценском делу „Четири сцене из Шекспира” Миховил Логар је радио између 1927. и 1931. године. У историји наше музике представља јединствени пример композиције која се базира на различитим Шекспировим комадима, а које је истовремено и вокална, четвороставачна симфонија и сценско дело које подразумева пантомиму и ораторијумски постављене солисте. У емисији ћете чути „Очекивање Клеопатре”, монолог египатске краљице у ишчекивању њеног љубавника Антонија, а потом, после интерлудијума који увезује све ставове ове "сценске симфоније", и завршни четврти став „Сан летње ноћи”. Овај део у којем је предвиђен пантомимски балет, у правом смислу те речи, одговара Логаровом заиграном духу, те је пред нама маштовит, прозрачан и колоритан музички ток, у којем има места и за женски хор без текста, налик оном Равеловом из „Дафниса и Клое”.

Уредница Ксенија Стевановић