Јован Бабић: Рад, слобода и смисао живота (2)

Огроман и брз напредак науке и технологије у последња три века створио је утисак да се природа рада променила: повећана продуктивност и олакшано задовољење основних потреба довели су до смањења радног времена и добијања бројних радних права (која су углавном била формулисана као права радника). У једном тренутку деловало је да ће, захваљујући овом развоју, количина рада опасти, а количина слободног времена порасти. Међутим, с новим скоком технолошког напретка, потреба за делотворним људским радом заправо је порасла. Ово је повезано са две испреплетане, иако независне теме. Прва се тиче саме природе рада у вези са природом живота, што је извор његове сврхе и вредности. Оно што живот чини вредним јесте остварење способности људских бића да постављају циљеве и да их на одржив начин теже остварити. Та способност је слобода, и не може бити ограничена на било који скуп „потреба” које воде ка унапред одређеном циљу. Живот је, дакле, процес остваривања те бесконачне слободе. Природа друштвеног живота, укључујући мрежу коју називамо „тржиште” заснива се на томе, сматра Јован Бабић.

Друга тема у овом тексту односи се на појам својине, фокусирајући се на начине на које се и он мења – од обезбеђивања поседовања и легитимне употребе свега што се може користити, ка поседовању самих прилика да се циљеви уопште поставе. Поседовање прилика да се поставе одрживи циљеви од стране других, који нису ти који постављају те циљеве, подразумева једну врсту неједнакости која, колико год радикална била, карактерише нови свет на начин који се не разликује много од старијих облика (нпр. робовласништва). То је свет у којем неки поседују животе других. Ти „други”, међутим, нису старински облик „робова”, већ више наликују на „лумпенпролетеријат”, заведен и купљен илузијама слободе (најчешће под изговором претходно стечених, али сада застарелих „права”) и несвесним стањем „среће” као гарантованог стања ствари (и ума), истиче аутор текста.

„Они се стога могу користити на начин на који се користи све што је у нечијем власништву. Ако је ово тачно, то би значило да у наше време срећа почиње да претеже над слободом (а понекад и над правдом). Шта то значи за вредност и смисао живота представља тему вредну филозофског разматрања”.

Текст је читала Гордана Гачић.
Уредница Оливера Нушић.