Век хармонике – Владислав Золотарјов (1. део)

Овај изузетни уметник трагично је преминуо у 33. години, а на међународној сцени остао је познат као један од пионира у стварању уметничке музике за хармонику. Такође, сматра се великим иноватором који је променио начин гледања на овај инструмент користећи га до граница његових техничких и звучних могућности. Нови и готово оркестарски третман хармонике, који је он започео, не само да је имао огроман утицај на рад младе генерације композитора као што су Нагајев, Зубицки и Семјонов, већ су га приметили и ценили тада већ еминентни композитори попут Софије Губајдулине и Едисона Денисова, који су под његовим утицајем такође почели да пишу за овај инструмент. Све ово отворило је нове могућности и допринело формирању и развоју модерног репертоара за хармонику.

Ипак, стваралаштво Владислава Золотарјова за живота није било довољно цењено у Русији. Штавише, неко време је сматран чланом групе „забрањених”, „несовјетских” композитора, јер се у неким својим делима дотицао религиозних тема и користио је додекафонију која средином 20. века није била званично одобрена у Русији, тиме изазвајући негодовање код музичара старије генерације.

Владислав Золотарјов рођен је 1942. за време Другог светског рата, на далеком истоку Совјетског Савеза. Велики утицај на овог уметника имала је његова бака, чије су песме и приче, како је писао у својим дневницима, биле инспирација у каснијем ауторском стваралаштву. Године 1958. породица се преселила у Магадан, руски радни логор на Охотском мору и град који је имао важну улогу у животу Владислава Золотарјова. Само годину дана касније логор је затворен, а Магадан је постао стециште интелектуалаца. Када је 1960. године у овом граду отворена прва средња музичка школа, Золотарјов је био међу првим ученицима. Поред учења хармонике, почиње да пише и прве композиције са романтичарским и фолклорним елементима. Од великог значаја за развој Золотарјова као композитора био је концерт Јурија Казакова 1963. године. Наиме, познати руски хармоникаш тада је у Магадану представио публици бајан са мелодијским бас системом, а Золотарјов је одмах уочио потенцијал инструмента и могућност аплицирања тадашњих композиционих техника. То је био и тренутак када је пожелео да настави студије у Лењинграду, али тек након одслужења трогодишњег војног рока. У његовој биографији често се истиче да је у том периоду читао многа дела светске књижевности и филозофију, а „Доктор Фауст” Томаса Мана му је скренуо пажњу на 12-тонски систем Арнолда Шенберга, чији су радови ретко могли да се чују у тадашњем Совјетском Савезу.

Студије композиције започео је 1968. године у класи Родиона Шчедрина, а наставио их је на Московском конзерваторијуму у класи Тихона Хрењикова. Међутим, Хрењиков није имао разумевање за 12-тонски стил писања свог студента, као ни његове експерименте са четврттонском музиком, што је довело до њиховог размимоилажења и Золотарјов коначно напушта Конзерваторијум 1972. године. Ипак, наставио је консултације код Шостаковича, који је приметио његов таленат, али и код Волкова, Денисова и Шчедрина, са којим је постао пријатељ.

Будући да је припадао групи композитора који су стварали под ауторитарним режимом и искусили различите потешкоће, у потрази за одговарајућим начинима изражавања и прикривеном побуном против система, посегнуо је за новим извођачким средствима, откривајући тако непознате звучне могућности хармонике. Пажњу публике Владислав Золотарјов је привукао и вештином извођаштва, емоционалним тумачењем и управо том новом, додекафонском методом коју је користио. Компоновао је дела великих размера, вокалне и камерне композиције, али је најпознатији по својим остварењима за хармонику и убраја се у ред великих аутора за овај инструмент.

Шездесетих година прошлог века Золотарјов се посветио педагогији и то као наставник хармонике на полуострву Чукотка, сматрајући да је то место на ком може да се концентрише на компоновање, далеко од превирања у свету. Осим компоновања, писао је и песме у јапанском стилу, дневнике, афоризме, као и књижевна дела. Почетком седамдесетих година сели се у Москву, где је упознао хармоникаша Фридриха Липса. Из њиховог пријатељства и сарадње настале су многе композиције, пре свега Сонате број 2 и број 3, које су привукле велику пажњу стручне јавности и инспирисале и друге композиторе да истражују могућности храмонике.

Уредница емисије Марија Вуковић